Ukrajinski borbeni moral, motivacija i samouverenje na visokom su nivou, kao i impozantna zapadna podrška u naoružanju. Države EU i SAD sigurne su da Rusija neće postići svoje ratne ciljeve i izjavljuju da su spremne da podržavaju Ukrajinu koliko god će to biti potrebno.

O tome šta se može smatrati pobedom Ukrajine i da li uspešna kontraofanziva, oslobađanje okupiranih teritorija i faktički poraz Putinove „specijalne vojne operacije“, znači i kraj ruskog rata sa Ukrajinom piše Al Jazeera.

Pre svega, potrebno je precizirati šta znači Putinov poraz u Ukrajini. U ruskom imperijalnom načinu shvatanja pobede i poraza, Putin je još prošle godine u Ukrajini vojno poražen, nakon povlačenja iz Kijeva i Hersona, kao i razgroma ruske vojske kod Harkova. Po toj logici vladar koji nije uspeo da ostvari najavljene vojne ciljeve je – gubitnik. A Putin je već sada više od toga. Rusija je sa invazije prešla u fazu odbrane okupiranih teritorija koje je zauzimala od 2014. godine. Iako ukrajinska kontraofanziva ide sporo i teško, po svemu sudeći, Rusi neće moći ni Krim da zadrže.

Rusija posle Putina

Predsednik Volodimir Zelenski se na Dan ukrajinske državnosti (28. jula) obratio naciji, zvučao je optimistično kao njegov narod, vojska i generali. Ipak, on je upozorio da ne veruje da će se Rusija tako lako smiriti, čak i kada Ukrajina protera neprijatelja i oslobodi sve svoje teritorije.

Zelenski je izneo ključni rizik u fazi rata posle poraza Putina. Jer se o Rusiji posle Putina naveliko govori ne samo na Zapadu, već se elite za to ozbiljno pripremaju i na istoku. Pobuna i pokušaj vojnog udara Jevgenija Prigožina smatra se samo upozorenjem dela ruskih elita – vojnih, bezbednosnih i tajkunskih – nezadovoljnih Putinovim načinom vođenja rata i izolacijom njihovih sebičnih ličnih interesa. Do ruskih predsedničkih izbora u martu 2024. godine ostalo je nešto više od pola godine i ovo je odlična prilika da se promena u Kremlju izvrši na jedan elegantan i miran način. Neki novi Prigožin mogao bi da se Putinu pojavi pred vratima i da bude manje raspoložen za pregovore…

I Zapad je spreman za mirne pregovore, okretanje nove stranice u odnosima i, naravno, posleratno osvajanje tržišta Rusije. Hipokrizija se nazire u zapadnom posustajanju oko ruskih ratnih reparacija i trajnih garancija bezbednosti Ukrajine. Najočiglednije je bilo na poslednjem samitu NATO u Viljnusu, kada je umesto poziva u članstvo Alijanse, Ukrajina dobila neuverljiva obećanja i podršku samo G7+ država.

Nisu to prva politička obećanja takve vrste Ukrajini. Neizvesnost je u sebi nosio i Budimpeštanski memorandum iz 1994, kada se Kijev odrekao nuklearnog naoružanja, a takođe mirovni sporazum iz Minska 2015, takozvani Minsk-2.

Ovo je jasna poruka ne samo Moskvi, već i Kini da SAD i NATO čuvaju snagu za mnogo veći sukob sa silom „Nebeskog mandata“, koji se sve izvesnije nazire. Peking od samog početka rata ima najviše koristi od Putinove agresije. Već je floskula da je Rusija za godinu i po dana postala vazal Kine, a ruski tajkuni bi ipak da nastave sa lagodnim životom bez sankcija, sa luksuznim jahtama i vilama na Zapadu.

I Zapadu ne odgovara Rusija u kineskom zagrljaju, daleko bi bio lepši prizor kilometarskih redova ispred ponovo otvorenih McDonald’s restorana u Moskvi, kao pred kraj Hladnog rata 80-tih.

Rusija nema razloga da menja politiku

Dok mu umorna i neobučena ruska vojska gine pod udarom ukrajinske kontraofanzive, Putin traži način za predah. Većina mirovnih inicijativa znači zamrzavanje konflikta i ono najviše odgovara Moskvi, kojoj treba vreme za obnovu armije. Planovi zamrzavanja su u osnovi mirovnih inicijativa Kine, dražava južne Amerike i Afrike.

Ukrajinska Formula mira Zelenskog decidna je da nema pregovora dok okupator ne napusti teritoriju Ukrajine. Formulu Zelenskog podržava globalni Zapad, a pojedine države Arapske lige spremne su oko njega da balansiraju.

Po svemu sudeći, početak mirovnih pregovora zavisi od visokorizične ukrajinske kontraofanzive za koju je sada najbolja šansa, ali je cena ljudskih života ogromna. Ukrajinci ginu na frontu, jer znaju da će teško ponovo biti takve prilike da potisnu oslabljenu „drugu armiju sveta“ i da se jednom i za svagda oslobode ne samo ruske okupacije, već i političkog uticaja Kremlja.

Ali, da li je za takvu Ukrajinu spreman Zapad? Nadajmo se da je ignorisanje u Viljnusu bespomoćne Ukrajine samo taktički potez Zapada pred Moskvom i Pekingom. Najvažnije je osloboditi sve ukrajinske teritorije od ruskog agresora, ali ključno je ko će oslobođene zemlje braniti od frustrirane vojnim porazima Rusije. Iskustva iz ratova 90-tih na prostoru bivše Jugoslavije nam govore da poraženi agresor, ako se ne suoči sa odgovornošću i ne iskoreni osvajačku politiku, gledaće na susede kao i Srbija – revanšistički i čekajući novu priliku za rat. Tek Rusija nema nikakvih razloga da menja politiku, jer je lakše zameniti jednog protagonistu Putina i nastaviti u duhu imperijalne tradicije, tu gde je on stao.

Uostalom, isti Putin stvorio je sve osnove da se Moskva samo pozove na legalno i ustavno oslobađanje i odbranu svojih (novo)pripojenih teritorija – Hersona, Zaporožja, Donjecka, Luganska, i Krima. Rusija se ni nakon Putina neće smiriti sa porazom. Čak i ako ne bude direktne vojne invazije, biće konstantnih prekograničnih raketiranja i pretvaranje Ukrajine na propalu državu. Mesto nepodnošljivo za život. Dnevna politika se brzo menja, memorandumi i rezolucije blede. Jedini način da se Ukrajina trajno odbrani od Rusije je njena integracija u NATO.