Transformacija ekonomije, države i društva nikako da se završi. Naš „slučaj“ služi kao primer „stani-kreni“ reformi, takozvane nevoljne tranzicije. Ni jedna od bivši komunističkih zemalja nije se, kao Srbija, toliko mrcvarila s temeljnom promenom starog propalog sistema.

Za to mučenje zaslužni su političari na vlasti. Naravno, oni se uvek (pa i u najnovijem slučaju) skrivaju iza „želja slušalaca“, odnosno naroda koji stalno strahuje i ne želi promene nego povratak u pređašnje stanje i hibernaciju. „Ko se ne kreće napred, osuđen je na umiranje“, opominjuća je misao donedavnog predsednika SANU i uglednog profesora Medicinskog fakulteta Vladimira Kostića koji je tranzicioni zastoj Srbije uporedio s teškim neurološkim stanjem.

„Čast“ da objavi nastavak agonije pripao je premijerki. Ona je povodom odluke Vlade da povuče iz parlamenta Predlog zakona o upravljanju preduzećima u državnom vlasništvu rekla: „Nema govora o prodaji preduzeća u javnom vlasništvu. To su sve dezinformacije i neistine“.

Zašto se predsednik države odlučio za taj potez? „Pojavilo se mnogo dezinformacija o tom zakonu… Važno je da budemo odgovorni i da odgovorimo na strahove građana“, izrecitovala je premijerka, najavljujući nove javne konsultacije o tom zakonu. Dakle, opet priča o tranzicionim strahovima koje političari leče na pogrešan način. I što ih više leče, to su srpsko društvo i ekonomija sve bolesniji. Ovo s „konsultacijama“ zvuči poznato: kad nećemo da rešimo problem formiramo komisiju, odnosno organizujemo konsultacije.

Naprednjački režim ponovo je demostrirao nameru da nastavi upravljanje hiberniranim etatističkim modelom i da ne pomišlja na sistemske ekonomske reforme koje već deset godina sugerišu međunarodni partneri – od Svetske banke do EU.

Predsednik je odlučio da neće biti privatizacije javnih preduzeća i poslao poruku građanima da se oslobode straha. Takva odluka istovremeno znači da vlast neće nastaviti davno posustale a neophodne sistemske reforme. Inače, reforme su već bile zaustavljene kad je vladar Srbije oterao ministra finansija Dušana Vujovića i kad je upravljanje polureformisanim ekonomskim sistemom prepustio tandemu premijerka – ministar finansija. Tada se odustalo od vizije modernog društva i ekonomije i prešlo na operativno upravljanje zarad očuvanja vlasti. Ekonomijom upravljaju političke jajare, umešni šibicari i sitni kalkulanti. Od 2015-16. godine jedini cilj režima je očuvanje vlasti i „lečenje strahova“ naroda, a ne stvaranje demokratske evropske države i tržišne privrede.

Stanje u kojem su javna (i državna) preduzeća slika su nemoćnog, umornog, uplašenog, nesposobnog i kompromisima sklonog naprednjačkog režima. EPS, Er Srbija, Skijališta Srbije, Srbijašume, Putevi Srbije, Srbijagas, Resavica, Javna skloništa… nisu više nikakav vredan nacionalni resurs nego devastirana imovina i spržen kapital kojim godinama upravljaju neodgovorni i neobrazovani direktori u „vd stanju“. Državna-javna preduzeća čvrsto su branjen bastion starog, propalog sistema državnog socijalizma. „Odbrana i poslednji dani“ tih preduzeća produžavaju se u nedogled po cenu propasti državnih finansija i osiromašenja građana. Svedočimo neviđenoj pljački privrednog sektora države iz koga režim isisava kapital na privatne i partijske račune. Suviše mnogo članova vladajuće partije lagodno i dugo parazitizira na prihodima državnih preduzeća.

Ta preduzeća kamen su oko novčanika svih poreskih obveznika – građana i preduzetnika. Pogrešna je teza da je struja jeftina za građane zato što je EPS državno preduzeće i da tako treba doživotno da ostane. U to još jedino veruju nepopravljivi levičari, a neće da naprave računicu cene struje u koju bi ukalkulisali gubitke EPS-a koje plaćaju građani preko državnog budžeta. Isto je i kad vlast uzima kredite za pokriće gubitaka Srbijagasa. Sve se to, na kraju, natovari na grbaču građana koji pune budžet i finansiraju otplatu kredita. To što vlada loše upravlja ovim preduzećima direktno utiče na smanjenje bogatstva svakog pojedinca. Građani i preduzetnici imali bi više novca za trošak i investiranje kad ne bi morali da finansiraju očajno upravljanje države javnim preduzećima.

„Lečenje strahova“, kojem pribegava paranoični režim, samo je obično ekonomsko nadrilekarstvo zarad sakupljanja političkih poena i krunski dokaz nedostatka kuraži političara da tranziciju i modernizaciju Srbije dovedu do kraja. Samo politički slabići i nesposobni populisti imaju strah od sistemskih reformi koje bi uredile državu i ekonomiju pa se skrivaju iza fraze o „strahovima naroda“.

Sklon sam verovanju da nije u pitanju samo lečenje narodnih strahova. Vlast prezire narod i ovo bi mogla biti samo još jedna predstava za javnost. Moguće je da se ispod tog zamazivanja očiju „brigom za narod“ krije mnogo dublji i opasniji povod – nastojanje političke elite da sačuva potpunu kontrolu nad državom i tako produži život anahronom sistemu čiji je rok trajanja davno istekao a u kome jedino vlast profitira.

Veru u spasonosnu moć države, lukavo osmišljenu u vreme pandemije, predsednik nastavlja da podmazuje novim potkupljivanjem građana (sitne dece, majki, penzionera, medicinskog osoblja, nastavnika), uveren da je to najbolji lek za narodne strahove i neurološki problem Srbije.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.