DOSTA SU SE SMRZAVALI Otkrivamo gde se gradi selo za migrante

Za desetak dana, na rubu Beograda uz autoput prema Šidu profunkcionisaće prihvatno-tranzitni centar za izbeglice, gde će biti mesta za oko 2.000 ljudi.

Scena iz beogradskog parka kod Autobuske stanice

Tu će moći da se odmore, okrepe, istuširaju… Jedna od dve moguće lokacije za centar je u neposrednoj blizini Kvantaške pijace i trebalo bi da izbeglicama sa Bliskog istoka, iz Avganistana, Južnog Sudana, koje put do EU vodi preko Srbije, pruži utočište od kiše, snega i hladnog vremena koje dolazi.

U njemu će biti kreveta, mesto gde će moći da dobiju topli obrok, medicinsku zaštitu… Planirano je čak da bude i šaltera na kojima će moći da podignu novac. Jedna od opcija je i da ih direktno iz Preševa dovode do ovog novog centra, gde bi predahnuli na putu do mađarske granice.

Pokupovali sve kabanice i čizme U prodavnici alata u Karađorđevoj ulici jedan od izbeglica raspituje se gde može da kupi punjač za telefon. Prodavac ga uputi, a onda više za sebe dodaje: „Ima dana kad su oni jedini kupci“. Na pitanje šta traže u radnji sa alatom, kroz smešak odgovara: „Makaze za sečenje žice. Tako i mi podrivamo Mađarsku“. Pokupovali su, kaže, i sve kabanice, gumene čizme, a traže i papir za šmirglanje. „Ako ih vrate iz Mađarske, oni ošmirglaju prste kako bi probali da izmene otiske“, priča prodavac.

Takvo mesto sigurno bi dobro došlo Farnaz, koja je juče rano ujutro stigla na dolazne perone beogradske Autobuske stanice, i njenoj deci Matiji (5) i Mariji (2). Ime ove Avganistanke na njenom jeziku znači – radost. Baš toga joj u životu trenutno najviše nedostaje.
Zaklon od kiše potražila je na parkingu kod Ekonomskog fakulteta. Sa decom i mužem krenula je ka Nemačkoj. Na mokar asfalt prostrli su nekakvu ćebad i kartone. Dok Matija sedi i leđima oslonjen na metalni stub konstrukcije garaže drema, Marija jede keks koji su izbeglicama doneli Beograđani.
– Čekamo prevoz do granice s Mađarskom, danas ili sutra po podne – priča Farnaz na maternjem jeziku, dok na engleski prevodi jedan njen sunarodnik.
Do tada će najverovatnije ostati na istom mestu. Šta ih dalje čeka, ni sama ne može da pretpostavi. Nešto dalje nalazi se grupa mlađih muškaraca. Neki sede zamotani u tanku ćebad. Jedan u bermudama i japankama šeta po baricama. Dolazi iz Sirije, kaže da se zove Vahid.
– Krenuo sam u Nemačku. Ostao sam bez novca. Poslali su mi prijatelji preko „Vestern juniona“, ali nemam pasoš pa ne mogu da ga podignem – priča Vahid.

Ide jesen: Uz ostale neprilike izbeglicama prete i loše vremenske prilike

I ostale izbeglice spas od kiše potražile su u garaži, pod nadstrešnicama obližnjih radnji, kafića, hotela…

Vlasnik jednog lokala brze hrane improvizovao je mesto za punjenje mobilnih telefona – u izlogu je napravio otvor u koji je stavio produžni kabl sa pet utičnica.

Petorica mladića guraju se pod tendom krijući se od kiše, svako s mobilnim priključenim na punjač.

Pokisneš, pa pokušavaš da se ugreješ…

Svi pričaju uglas na svom jeziku i pravo je čudo kako mogu da čuju sagovornika na liniji. I oni su se uputili ka Nemačkoj, a na pitanje kako misle da pređu u Mađarsku, koja je podigla žičanu ogradu, razmiču kažiprst i srednji prst i njima oponašaju seckanje makazama.