Ibarska magistrala rules: Kafana je moja sudbina

PHOTO: Stock

Vrli novi svet je, dakle, tu, a opet nešto ne štima. I ne samo da ne štima, nego je sve sto puta gore nego što je bilo u starom dobrom svetu. Ponekad se zapitam – zašto je tome tako – i prva pomisao koja mi padne na pamet bude da je tome tako zbog neizlečive ljudske sklonosti prema zabavi i dokolici. Ne trčite pred rudu, nisam ja poklonik doktrine Arbeit macht frei! Naprotiv! Daleko od toga. Volim ja i zabavu i dokolicu, iha-ha! Ama mi se svet u kome nema ničeg drugog osim zabave i dokolice ukazuje kao noćna mora.

Photo: Miša Stojmenović

Sve će biti „na dugme“, niko ništa neće raditi, prljave (i sve druge fizičke) poslove obavljaće roboti, ljudi će vreme provoditi u dokolici, kulturnom „uzdizanju“, zabavi i povremenim turističkim obilascima Marsa i Meseca – eto tako su, mlađahni moji đuturumi, sredinom šezdesetih godina prošlog veka vidovite novindžije opisivali svet posle dvehiljadite. Ne znam za druge, ali ja sam im verovao. Jedva sam čekao dvehiljaditu. A ko nije?

Kao i većina proročanstava – naročito novinždijskih – i ova su se samo delimično ostvarila. Danas, dve hiljade petnaeste, fakat, mnogo toga je „na dugme“; takođe je fakat da ljudi vreme provode uglavnom u dokolici i zabavi, putovanja na Mars i Mesec što se tiče, tu još ima izvesnih tehničkih i organizacionih problema. Nemojmo, međutim, biti sitničari. A i šta bismo koji Crven Ban radili na Marsu i Mesecu?

Vrli novi svet je, dakle, tu, a opet nešto ne štima. I ne samo da ne štima, nego je sve sto puta gore nego što je bilo u starom dobrom svetu. Ponekad se zapitam – zašto je tome tako – i prva pomisao koja mi padne na pamet bude da je tome tako zbog neizlečive ljudske sklonosti prema zabavi i dokolici. Ne trčite pred rudu, nisam ja poklonik doktrine Arbeit macht frei! Naprotiv! Daleko od toga. Volim ja i zabavu i dokolicu, iha-ha! Ama mi se svet u kome nema ničeg drugog osim zabave i dokolice ukazuje kao noćna mora.

Nije oduvek bilo tako! I u vremenima mnogo starijim od onih o kojima sam pričao, dokolica i zabava su imale svoje mesto u ljudskim životima, ali se dokolici i zabavi pristupalo, da kažemo, racionalno. Štono se kaže – na kašičicu. Povremeno bi se, recimo, upriličio kakav karneval, a još povremenije bi u sela i varoši svratili mečkari ili kakva putujuća pozorišna družina, a kod nas, na Balkanu i u Srbiji, zabave su se svodile na svadbe, slave i vašare. Dobro, de… i na čuvenu sirotinjsku zabavu – noćne krike i šaputanja.

Zabava izgleda meko i okruglo, i odavde

Photo: urthecast.com

Ne kažem da je svet u to vreme bio udobniji, pa čak ni bolji – pali svet je oduvek bio pali svet – ali mi se čini da je bio mirniji i stabilniji. Za sve je bilo mesta. Ali na za to predviđenim mestima. Pevaljke su, sledstveno, arlaukale po krčmama i pod šatrama, muzikanti su svirali po svadbama i vašarima, dočim su učitelji, profesori, lekari i inženjeri – u bogougodnoj tišini između dva karnevala – marljivo radili i za taj rad bili pošteno nagrađivani i uvažavani. Da li ja ovo u maniru Slavjanofila (i srbskih patriota) predlažem povratak u seoskozadružnu zemljoradničku idilu? Ma jok! Što bi rekli srbski komunisti – nema povratka na staro. Tako nam je kako nam je, a kako će biti, to ćemo tek videti. Nas, Srba, što se tiče, sve je bilo jasno još na početku XIX veka, kada je Kodža Miloš – čuvši da su u Kragujevac stigli mečkari – momentalno napustio prvi pozorišnu predstavu u knjaževstvu.

*Kolumnu prenosimo iz dnevnog lista Danas uz dozvolu autora