Pa i doslovno, sa onim brčkanjem nogu po bazenčićima na naduvavanje ispred Skupštine Srbije.

Nakon užasnih masovnih ubistava, mesecima se govori o Srbiji koja je najzad – ustala protiv nasilja.

Protiv nasilja u parlamentu, nasilja u medijima i rijaliti programima, te nasilja u školama i nasilja u porodici.

Sve okej.

Međutim, skoro niko ne progovara protiv nedavnog nasilja u ratu, niti o ratnim zločinima. O organizovanom nasilju u ime nacionalizma, i čije posledice živimo i danas.

A šta mislimo, odakle potiče raspojasano nasilje u „postkonfliktnom“ srpskom društvu?

Vlažni snovi o srpskom svetu: Direktni uzrok ili koren tog nasilja je u nacionalističkoj politici i ratnoj praksi. U nasilničkom kredu Dobrice Ćosića da „Srbija dobija u ratu, a gubi u miru“, i za kojeg je „pacifistička retorika besmislena“ i „srpsko antisrpstvo“.

U svetonazoru koji od zločinaca i nasilnika pravi idole i heroje, pa čuvamo murale sa likom ratnih zločinaca, dok je tenk naša navijačka koreografija.

Šta je slogan „Dogodine u Prizrenu“ i „Kad se vojska na Kosovo vrati“, ako ne ratni poklič, odnosno poziv na nasilje?

Školska deca ne gledaju rijalitije, ali zato nose majice sa ovakvim i sličnim nacionalističkim motivima, porukama i simbolima. A šta smo očekivali nakon svih ovih godina? Građane i omladinu koji se zaklinju u Gandija?

U Srbiji, nasilje protiv Hrvata, Bošnjaka i Albanaca je pažljivo negovano, zalivano, propagirano, organizovano i obavljano kao etničko čišćenje u ratovima devedesetih godina. Sada se nasilje samo vratilo kući ili okrenulo ka unutra.

Ako je ikada i odlazilo.

Jer, zaliva se i dalje, vlažnim snovima o srpskom svetu kao ujedinjenju svih Srba u jednu državu.

Mrski i pogani rijaliti programi su mirovni seminari u poređenju sa TV Dnevnikom i Dnevnikovim dodatkom iz devedesetih.

Zastrašujućom propagandom, ljudi su pozivani na oružje, nasilje i rat. Možemo li govoriti o nasilju danas, a da ne govorimo o etnički motivisanom nasilju od juče? Možemo li da govorimo o nasilju u rijaliti programima, a da ćutimo o realnim ratnim zločinima?

Šta je veće nasilje, Beograd na vodi ili hladnjače sa leševima u vodi? Ko je veći nasilnik na nacionalnim frekvencijama Srbije – Lepi Mića ili Veselin Šljivančanin? Filip Car ili Vojislav Šešelj?

I šta više huška na nasilje danas – Pinkova Zadruga ili Pinkov Nacionalni dnevnik?

Na srpskim protestima protiv nasilja nema ni reči o 8.300 žrtava etnički motivisanog nasilja u Srebrenici.

A nije li genocid najveći akt nasilja koji je poznat čovečanstvu?

Ili o masakru na Tuzlanskoj kapiji, kada je u granatiranju ubijeno 71 mladi čovek.

O opsadi i granatiranju Sarajeva, gde je poginulo i 1.601 dece. Bosna i Hercegovina je proglasila dan žalosti povodom masakra u beogradskoj osnovnoj školi.

Dok na protestima protiv nasilja nije bilo ni minuta žalosti, odnosno ćutanja povodom srebreničkih i drugih žrtava.

Najzad, nema reči ni o ruskoj agresiji na Ukrajinu, i samo par ljudi se usudilo da simbolički istaknu zastave Ukrajine i Evropske unije.

A nema mira ili nenasilja bez ćutanja o nacionalizmu i agresiji, i bez odgovora na pitanje „A šta smo mi njima radili?“. Zašto Srbija ne ustaje protiv ratnih truba?

Antiratni protesti: Ukoliko nam to deluje nezamislivo i politički nezgodno, prisetimo se sledećeg.

U Beogradu su i te kako postojali antiratni protesti tokom neuporedivo nezgodnije 1991. i 1992. godine. U maju 1992. održane su demonstracije više desetina hiljada građana, i koji su nošenjem crnog flora dugog 1.300 metara izrazili svoje saučešće sa žrtvama rata u Bosni i Hercegovini.

Pre toga, organizovan je kultni muzički koncert bendova EKV, Partibrejkers i Električni Orgazam, koji su kamionom kružili ulicama Beograda, poručujući „Mir, brate, mir“, „Ispod šlema mozga nema“ i „Manje pucaj, više tucaj“.

Neverovatno, ali u Beogradu se nekada demonstriralo i protiv razaranja Vukovara i Dubrovnika, te protiv opsade Sarajeva (uz prikupljanje i slanje pomoći Sarajlijama).

Antiratnih protesta je bilo i širom Vojvodine, u Novom Sadu, Zrenjaninu, Somboru, Adi, Senti itd. Nakon mirnog antiratnog protesta u vojvođanskom selu Trešnjevac, vojska je opkolila ovo selo tenkovima, i cevi uperila na njega.

Svi meštani su odbili da idu na ratište i zatvorili se u lokalnu kafanu Zicer.

Dok sada na performansima brčkamo noge i glasno ćutimo o ratu, da se ne zamerimo Prvoj Srbiji. Gde se dede građanska hrabrost i antiratno delovanje?

Ima li koga da se suprotstavi performansu tenka na stadionu, odakle su oduvek počinjali nasilje i nevolje? Danas je to politička fantastika.

A znamo li ko je u Srbiji prvi ustao protiv nasilja? Bila je to famozna – „Druga Srbija“. Tačnije, intelektualci i članovi Beogradskog kruga, koji su održali desetak kultnih tribina u SKC 1992. godine.

Njihova izlaganja sakupljena su u knjigu pod nazivom „Druga Srbija“, i što je termin („drugosrbijanci“) koji se kao negativna etiketa kvarno uvukao u srpski politički novogovor.

Naime, na prvom i uvodnom izlaganju (11. aprila 1992), Radomir Konstantinović je rekao sledeće: „Sve veće je totalitarističko nasilje.

Ovo nasilje je predvidljivo, jer nasilje je u samoj prirodi nacionalizma pošto je on, zahtevajući apsolutno jedinstvo, neprotivrečnost, osuđen na sukob sa stvarnošću koja je, naravno, protivurečna: osuđen je na nasilje.

Do guše smo u totalitarizmu, a totalitarizam je zaraza nasiljem, težnja ka totalnom nasilju, ka nasilju kao univerzalnoj metodi, prema drugima, ali i prema samom sebi.“

Politički slepo, neuko i/ili pokvareno: Isto veče, Filip David izgovara sledeće: „Gospodari naših života i naših sudbina uvukli su nas u rat, u kriminal, u gangsterizam, pustili su sa lanca svoje rasiste i mafijaše, otvorili mikrofone, uperili u njih kamere, od zemlje u kojoj smo se rodili napravili su zemlju nasilja i sramote, a nas, protiv naše volje i protiv naših uverenja, pretvorili u svoje saučesnike.

Protest protiv nasilja postao je slabašan pred strahotom samoga nasilja“. Identične reči o totalitarizmu, ratu i nasilju, rasistima i mafijašima na televizoru komotno se mogu pročitati pred Skupštinom na protestima protiv nasilja danas.

A zašto se ne pročitaju? Druga Srbija je bila originalna, izvorna i odistinska – Srbija protiv nasilja.

I sad, opozicionari i demonstranti će poručiti da ratovi i ratni zločini – nisu tema. Zahtevi ovih protesta tiču se REM, Vulina i Gašića, pa ne razvodnjavajmo i ne cepajmo dlake.

I zaista, „A šta ćemo sa ratnim zločinima?“ može delovati kao banalna relativizacija ili plitki „aštaćemoizam“ („whataboutism“).

Uostalom, šta ćemo sa Olujom? A šta ćemo sa američkim bombama na Hirošimu i Nagasaki?

Šta ćemo sa gladnom decom u Africi? Međutim, ovo nisu protesti protiv suše, gladi, nuklearnog naoružanja i globalnog zagrevanja, već protiv – nasilja.

Ne spomenuti sve naše ratove na protestu protiv nasilja je politički slepo, neuko i/ili pokvareno. Srbija je ustala protiv nasilja. Ali protiv kog nasilja tačno?

I u tome je ceo kunst. Ratovi i ratni zločini jesu centralna tema, samo se kolektivno pravimo da nisu. Oni su i uzrok, i objašnjenje, i logika iza raspojasanog nasilja u Srbiji danas.

Rat stvara nasilnike i pokvarene ljude, pisao je još Tukidid.

Stotinu mu etničkih čišćenja, otkud uopšte toliko oružja u Srbiji? Etničke mržnje? Pretnji nasiljem po mrežama? Kriminala i mafijaških obračuna? Tajkuna i/ili ratnih profitera? Huliganizma? Femicida? Posttraumatskog sindroma? Nasilničke vožnje u saobraćaju, dođavola? Palo sa neba? Ili je možda, samo možda, u pitanju posledica rata?

Slobodan Milošević je još 1989. na Gazimestanu obećao vojne sukobe, dakle – nasilje. I da „ako ne umemo dobro da radimo, bar ćemo znati dobro da se tučemo“.

I, tukli smo se i tučemo, Sveti Sava nam je svedok. I zato nam je sada ovako.

„Onaj ko nije spreman da kritički govori o kapitalizmu, neka ćuti i o fašizmu“, govorio je kritički teoretičar Maks Horkhajmer 1930-ih godina.

S tim u vezi, ko nije spreman da kritički govori o nacionalizmu i ratnim zločinima, neka ćuti o nasilju u Srbiji.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.