четвртак, 20 јуна, 2024
vesti online

Očevici su mi rekli: Mihailović je streljan na Adi

Draža Mihailović streljan je na Adi. On je pisao žalbu na presudu, koja je odbijena. Izvršioci su mu saopštili da će biti streljan i pitali za poslednju želju. Posetili su ga žena i brat. Ujutru su ga izveli negde oko dva sata. Odveden je do obale u čamac, iz čamca na drugu stranu, gde ga je čekala iskopana jama, u kojoj je bio zabijen kolac za koji je vezan i gomila kreča. Streljan je i posut krečom. Tako su to meni opisivale starije kolege koje su prisustvovale streljanju i ja sam to preneo u jednu od fusnota u mojoj knjizi. Oni su posle nekoliko godina pokušali da odu na to mesto, ali nisu mogli da ga nađu – nisu mogli da se orijentišu, jer su bile poplave, mada nije isključeno ni da je Udba premestila grob – kaže u razgovoru za Danas Dušan Stupar, autor knjige „Draža – istina o četnicima“, koju su objavili Vukotić media i NIP Zrenjanin.

Stupareva knjiga pojavila se ubrzo posle odluke Višeg suda u Beogradu da poništi odluku Vojnog veća Vrhovnog suda FNR Jugoslavije od 15. jula 1946. kojom je komandant Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini i vođa Ravnogorskog pokreta general Dragoljub Draža Mihailović osuđen na smrt i dva dana kasnije streljan. Autor ističe da je njegova namera bila da „javnosti predoči ono što je apsolutno istina“ u ovom slučaju.

* Šta Vas je podstaklo na napišete ovu knjigu imajući u vidu da ste sada privrednik sa karijerom bivšeg visokog službenika DB?

– Ja sam počeo da radim na četničkom pokretu Draže Mihailovića u vreme kad sam bio u DB i kada me je ministar unutrašnjih poslova Svetomir Lalović imenovao za koordinatora sa Vojnoistorijskim institutom. Sarađivao sam sa ljudima koji su ceo život praktično bavili time i imao sam mogućnosti da dođem do dokumentacije vojne i državne bezbednosti. To je široka, interesantna tema, ali moglo bi se reći da se dosta zna o Draži, a i da je sve obavijeno raznim misterijama, namerno ili nenamerno. Činjenica je da je izgubljeno vreme koje je bilo dragoceno da bi imali autentične svedoke za sagovornike. Ali, kod nas je svaka istorijska tema, ne samo ova, problematična, a da za to nema objašnjenja. Da li je to stvar našeg neinteresovanja za našu prošlost, a verovatno i za našu budućnost.

* Da li je slučaj generala Mihailovića previše delikatno političko pitanje?

– Ono jeste delikatno, ali je defakto završeno i tu nema mnogo šta da se otkrije. Verovatno postoji potreba, ako imate političku nameru da uvedete kraljevinu, dovedete kralja, kog ste na neki način već uveli na mala vrata, a imate i najave određenih političkih faktora da je njihov cilj da obnove monarhiju, što je teško, a da biste to rešili, morate da operete i biografije. Da se zauzme neki od beogradskih advokata verovatno bi rehabilitovali i Stepinca. Kod nas to ide lako.

* Da li je Vaša knjiga neka vrsta odgovora na sudsku odluku o Mihailovićevoj rehabilitaciji?

– Što se mene tiče, Dražu je rehabilitovala Skupština Srbije kad je izjednačila Partizanski i Ravnogorski pokret. Tad je stvar završena. Sad je na redu rehabilitacija generala Milana Nedića. To može samo kod nas u Srbiji. To ne pada na pamet nijednom ozbiljnom narodu, kao što su Francuzi i Norvežani, koji su takođe imali neke svoje priveske okupatorskim vlastima.

* Kažete da ste koristili dokumenta koja su dosad neobjavljivana. O čemu se radi?

– Najbolju kritiku Draže Mihailovića i njegovog pokreta dao je Stevan Moljević, predsednik tzv. Centralnog nacionalnog komiteta Ravnogorskog pokreta, koji je umro u zatvoru u Sremskoj Mitrovici. To delo nikad nije ugledalo svetlost dana, a to je nešto što objašnjava o čemu se radi. Nije sporno da je Draža Mihailović bio monarhista i do poslednjeg momenta ubeđeni Jugosloven, što bi sada neki hteli da zabašure. Njemu je kao patrioti, a i zbog mesta na kom je bio dužnost bila da u slučaju rata organizuje pokret. Ali, kao vojni rukovodilac i po karakteru nije bio čovek koji je mogao da drži strogo pod komandom svoje potčinjene jedinice, pogotovo komandante. Bilo je mnogo svojevoljnih, raznoraznih, koji su na terenu rešavali pitanje života i smrti. To je bio konglomerat koji on nije imao snage da kontroliše. Kad je NOP ojačao i kad je narod ukapirao da je kolaboracija sa okupatorom nešto što više liči na izdaju nego da se sačuva narod, onda je on počeo odmazde – crne trojke, slovo „Z“ za koje se posle branio da ne znači zaklati, nego zaplašiti… Njegova rehabilitacija je praktično manipulacija.

* Sud u procesu rehabilitacije ne odlučuje o nečijoj eventualnoj krivici, nego ocenjuje samo pravnu valjanost sudskog postupka.

– To je igra reči. Po tome svako može da bude aboliran. Šta je ovde reper da je rehabilitacija procesa urađena pravno valjano. Glavni problem je to što gospodin Oliver Antić tvrdi da nije bilo suđenja.

* Pojedini mediji dovode Vas u vezi sa SNS, kao finansijera stranke i prijatelja predsednika Srbije Tomislava Nikolića. Kako ocenjujete ulogu profesora Antića u rehabilitaciji generala Mihailovića?

– Ja mislim da nije Nikolić, nego Antić dao svoj doprinos tome, kao čovek blizak Nikoliću. To je prenos autoriteta, mada u to vreme više nije bio predsednikov savetnik, Antić je čovek koji je blizak predsedniku Nikoliću. Ne bih mogao da kažem da je predsednik Nikolić bio zainteresovan da se rehabilituje Draža Mihailović. Ta teza jednostavno ne može da se dokaže, a da je Antić odigrao presudnu ulogu u tom slučaju, apsolutno nije sporno. Da li tu u nekoj meri ima zloupotrebe autoriteta predsednika Republike ili ne, na kraju i Antić sam po sebi ima neki autoritet kao profesor Pravnog fakulteta i čiji je štićenik i ministar pravosuđa Nikola Selaković. U konglomeraciji svega toga možemo samo da nagađamo.

* Da li znate nešto o sudbini zvanično „izgubljenog“ dela dosijea generala Mihailovića – da li je u privatnim arhivama ili se zagubio u seljenju vojnih arhiva između Sarajeva i Beograda?

– Cela dokumentacija bila je u Vojnoistorijskom institutu, nešto je imao Institut bezbednosti. Aktiv Udbe je deo arhive uzeo dok je Stane Dolanc bio savezni ministar i on je prenet u Sloveniju.

* Kakvoj je torturi general Mihailović bio izložen posle hapšenja?

– Nikakvoj.

* Da li imate saznanja da je saslušavan u Moskvi? U knjizi Kosare Gavrilović: „Gavrilovići i Rebeka Vest“ prvi put su objavljene fotografije i podatak da je posle hapšenja prebačen u Moskvu na isleđivanje.

– Ne. Milan Gavrilović je bio kod Staljina uoči napada Nemačke na Jugoslaviju 6. aprila, noć 5. na 6. april 1941. i bio je ubeđen da Nemačka neće napasti. Ono što je bitno jeste kraljeva poruka iz Londona svojim četnicima da pređu kod Tita. Preko toga se prelazi kao da toga nije bilo. Onda su četnici u Srbiji pevali: „Mi za kralja, kralj za Tita, šta će biti Bog te pita“.

* Kako komentarišete to što u Srbiji tokom Drugog svetskog rata nije postojao jak i organizovan partizanski pokret, „uvezen“ je pred kraj rata zapadno od Drine?

– Jeste, što je normalno, jer su bili vrlo teški uslovi za delovanje nekog oslobodilačkog pokreta – bio je Nedićev državni aparat, na terenu četnici Koste Pećanca, tzv. legalizovani četnici Draže Mihailovića, koji je preko Nikole Kalabića i njegovog oca Milana Kalabića od Nedića dobijao oružje. Sve te strukture su na nekom nivou, ipak, pomagale u borbi protiv zajedničkog neprijatelja, a to je bio NOP. Tu su bile i vrlo jaka nemačka obaveštajna služba i Nedićeva Specijalna policija, tako da su uslovi za rad na terenu posle propasti „Užičke republike“ bili vrlo teški, pa se sudbina NOP praktično rešava u Bosni i Hrvatskoj, čije jedinice počinju da prelaze u Srbiju. (Danas)

Nastavak na www.danas,rs