Kada veštačkoj inteligenciji damo humanoidni oblik, obično biramo robota koji ima ženske karakteristike. Igramo li se stereotipima?

Često se misli da veštačka inteligencija (AI) želi da nam naudi.

Ovakva predstava bila je jedna od tema na konferenciji Ujedinjenih nacija AI for Good u Ženevi.

Događaj održan u julu promovisao je veštačku inteligenciju kao jedan od načina za rešavanje globalnih problema, a opisan je kao najveće okupljanje humanoidnih robota ikada.

Učestvovala su Ej-Da („prva svetska ultra-realistična humanoidna robotkinja umetnica“) i Grejs („najveća svetska robotkinja pomoćnica za negu“), kao i Sofija, Nadin i Mika. Prisutna je bila čak i robotkinja rok zvezda, Dezdemona.

Svi ovi androidi imaju jednu zajedničku osobinu – svi su dizajnirani kao žene. Zašto tvorci robotima redovno daju ženske karakteristike?

Često se smatra da im se ženski glasovi daju zbog rodnih sklonosti. Ali ponekad postoji benigniji razlog za odabir pola koji dizajner daje robotu: modelirali su ga po uzoru na sebe.

Primer je Nadin, koju autorka Nadia Magnenat Talman opisuje kao „selfi robotkinju“. U međuvremenu, Geminoid, jedini robot muškog izgleda na konferenciji, kopija je tvorca, japanskog robotičara Hirošija Išigura.

Jedna od glavnih govornica na konferenciji bila je Ej-Da, robotkinja koja zahvaljujući veštačkoj inteligenciji može da crta, slika i vaja, a takođe je i scenska umetnica.

Lisa Zevi, šefica projekta Ej-Da, kaže za BBC da je postojao dobar razlog da se Ej-Di doda ženstveniji izgled.

„Ženski glasovi su obično nedovoljno zastupljeni u umetničkom i tehnološkom prostoru“, kaže ona.

„Želimo da se čuju nedovoljno zastupljene grupe.“

Konkretno, Ej-Dina ličnost je inspirisana viktorijanskom matematičarkom Ejdom Lavelejs – koju mnogi smatraju prvom kompjuterskom programerkom – i fizički podseća na nju.

Osim onih robota napravljenih po uzoru na pojedinca, još jedna stvar ide u prilog robotkinjama: imamo urođenu sklonost prema ženskim glasovima.

Karl Mekdorman, stručnjak za robotiku i interakciju čoveka i računara sa Univerziteta Indijana u SAD, smatra da je ovaj argument važan. On je sproveo istraživanje koje je otkrilo da žene više vole ženske glasove, a da je muškarcima uglavnom svejedno.

 

Testiranjem njihovih reakcija na glasove, istraživanje je otkrilo nesklad između onoga što ljudi navode u upitnicima i onoga što zaista osećaju – žene vole ženski glas mnogo više nego što priznaju, a muškarci kažu da im se više sviđa ženski glas u upitnicima (iako ih to baš i ne zanima).

„Ženski glas može bolje da funkcioniše za obe grupe. Žene su u proseku srećnije sa ženskim glasovima, a muškarci veruju da bi trebalo da budu srećniji, čak i ako su ravnodušni“, zaključuje Mekdorman.

Možda ovaj test ipak ne objašnjava sve.

Rane verzije veštačke inteligencije, kao što su Siri i Aleksa, dobile su ženske glasove, a Mekdormanov rad je citiran kao argument za ovakav izbor.

Ipak, on smatra da su neke velike korporacije te odluke donele iz sasvim drugih razloga, a da su im njegovi nalazi jednostavno išli u prilog.

„Pretpostavljam da su odlučili pre nego što sam objavio rad o ovoj temi“, kaže.

„Verovatno su doneli odluku iz razloga kojih nisu ni bili svesni, ili koje možda ne žele da priznaju, a onda im je bilo potrebno opravdanje kasnije, kada neko dovede u pitanje.“

Mekdorman smatra da naša očekivanja mogu igrati veću ulogu u odlučivanju nego što su mnogi dizajneri spremni da priznaju.

„Kol centri za podršku ili korisničke službe se možda više dovode u vezu sa ženama nego sa muškarcima.“

„Početni stereotip se tada ojačava samo zato što postaje popularno da se i veštačkoj inteligenciji da ženski glas.“

Mekdorman ocenjuje da bi ovakva teza mogla da bude ocenjena kao seksistička, jer su uloge koje veštačka inteligencija tipično obavlja – pružanje informacija ili usluga korisnicima – u izvesnom smislu servilne.

Dodaje da bi mogla da bude i muška fantazija.

Ketlin Ričardson, profesorka etike i kulture robota i veštačke inteligencije na britanskom univerzitetu De Montfort, seća se vremena kada roboti sa ljudskim likom obično nisu podsećali na žene.

„U laboratoriji u kojoj sam bila pre 15 godina, uvek su ih pravili poput dece“, kaže ona za BBC.

„Ideja je bila da ako su detinjasti, ne bi bili pretnja ljudima, pa bi im bilo prijatnije da ih pozovu u dom.“

 

Ričardson kaže da se težnja da se androidi učine manje pretećim preobrazila u ženske oblike koje vidimo danas, a da je potaknuta brigom usled sve veće uloge koju tehnologija igra.

„Morate odagnati veoma duboki strah od depersonalizacije i dehumanizacije koji dolazi sa sve većim uplivom tehnologije u naše živote, posebno u našim ličnim sferama“, kaže ona.

„Ljudi pišu razne stvari o tome koliko je to zastrašujuće, kako su terminatori iza ugla. Bilo bi zastrašujuće imati ih u kući, zar ne?“

Mekdorman – koji je takođe decenijama radio sa robotima – slaže se da su ovakvi strahovi imali ulogu u dizajnu robota, posebno na početku.

„Ženski android se generalno smatra pristupačnijim, posebno za decu, pa se smatralo da je pogodniji za eksperimente odnosa čoveka i robota“, kaže.

U prilog tome ide i njegovo iskustvo u radu na robotima u Japanu između 2003. i 2005. godine – mnogi eksperimenti su bili sa decom, a tim sa kojim je radio smatrao je da ženski androidi neće delovati kao pretnja.

Ali Ričardson sumnja da bi u modernim dizajnima humanoidnih robota mogao postojati sasvim prizemni motiv.

Ona upoređuje robote sa umetnošću – ono što vidite je samo slika na površini – i ocenjuje da dizajn robota prate isti problemi kaokada moderni umetnički kritičari ocenjuju slike iz prošlosti.

„Poznata teoretičarka Laura Malvej je govorila o muškom pogledu u umetnosti i kako muškarci umetnici predstavljaju ženske figure. Obično su ih predstavljali kao pokorne, gole, objekte muške žudnje. I mislim da, na neki način, vidimo da je muški pogled samo repliciran u robotici, jer su to samo slike na površinama – nema ničega što se nalazi iza ovih slika. Nema živog bića. Nema života.“

„Ne možemo samo da prenesemo ono što se dešava unutar ljudi i unutar međuljudskih odnosa na ove nove artefakte koji se stvaraju.“

 

Kada gleda odrasle ženske figure robota izložene na konferenciji u Ženevi, Ričardson kaže da vidi „gomilu lutaka“.

I Mekdorman je saglasan da heteroseksualni muški dizajneri – a to jeste industrija kojom dominiraju muškarci, dodaje – biraju da ih naprave ženskim zbog interesovanja za suprotni pol.

„Definitivno postoji seksualizacija. Što je robot realističniji i što je glas realističniji, to je veća tendencija da se seksualizuje. Ako je nešto veoma realistično, postoji tendencija da se to vidi ili da se tretira kao da je čovek. To je vrsta pritiskanja naših darvinističkih dugmadi, da tako kažem“.

Gde bi mogla da završi ova seksualizacija robota?

Ričardson se plaši budućnosti u kojoj se roboti rutinski koriste u seksualne svrhe. Vodi kampanju protiv porno robota kako bi skrenula pažnju na etička pitanja i štetu normalizacije takve upotrebe tehnologije.

Ideja o seksu sa androidom postoji u popularnoj kulturi decenijama, u naučnofantastičnim filmovima kao što su Blejd Raner, AI veštačka inteligencija, Ona i Eks mašina.

U knjizi Man-Made Women, Ričardson upozorava da je trend rastući – ideja je prešla iz naučne fantastike u jutarnje programe na televiziji i muzičke spotove. Otvaraju se bordeli za seks sa lutkama u Barseloni, Berlinu i Moskvi.

„Za one koji žele da prisustvuju razgovorima o toj temi, postoji čak i godišnja međunarodna konferencija o ljubavi i seksu sa robotima„, piše ona.

• Da li roboti treba da izgledaju kao ljudi
• Seks roboti su „rastuća psihološka i moralna pretnja”

Normalizacijom takvih odnosa platili bismo veliku cenu, upozorava Ričardson.

„Ugrađujemo u društvo ovu veoma egocentričnu ideju da je zapravo ono što jedno ljudsko biće oseća, misli i doživljava ‘odnos’, te mogu da projektuju sva ta osećanja na veštačku inteligenciju avatara.

„Ali ljudi intuitivno znaju da veza uključuje dve strane. Ne radi se samo o nečemu što se dešava u jednoj osobi – to mora biti nešto što se dešava između vas i druge osobe. A veza je u sredini, zar ne? Ne dešava se samo na jednoj ili drugoj strani.“

Mekdorman vidi mogućnost da ova rastuća industrija vremenom evoluira.

„Postoji generalna zabrinutost u vezi sa veštačkom inteligencijom, posebno kada je reč o seksu: ljudski odnosi su teški. Svaka vrsta intimnosti nosi sa sobom rizik, a veštačka inteligencija je popustljivija.“

Nekima je pornografija lakša od zabavljanja, kaže on.

Tako bi veštačka inteligencija mogla da omogući da ljudima izbegnu napor bavljenja drugim ljudskim bićima, i ublaže strah od odbacivanja koji ono donosi.

 

Posebna opasnost je, kaže on, što često podanička priroda veštačke inteligencije može hraniti narcizam ljudi.

Ali visoka cena ovakvih robota može biti ograničenje da budu široko prihvaćeni.

„Znatno je skuplje napraviti android nego druge vrste robota“, kaže on.

„Skupo je učiniti ih realističnim.“

Smatra da je budućnost u interaktivnim animiranim likovima, a ne u trodimenzionalnim humanoidnim „botovima saputnicima“.

„Sve što ima pokretne delove biće problematično. Razmislite o pažnji koja je potrebna za vožnju automobila u poređenju sa računarom na kome radite.“

„Verovatno koristite računar mnogo duže tokom dana i to zahteva mnogo, mnogo manje pažnje.“

On smatra da će, bez obzira na naše erotske želje, roboti sa ljudskim likom ostati nedostupni većini potrošača.

Većini, ali ne svima.

„Kao što neki ljudi mogu da priušte superautomobile, biće i onih koji mogu da priušte androide“, kaže on.

---

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk