Posledice sankcija direktoru BIA, koje su uvele SAD, mogu biti veoma teške. Tu odluku slediće države NATO alijanse i EU i tako bi započela nova izolacija Srbije, kao 90-ih godina prošlog veka.

Prvu ocenu izrekao je Vilijam Montgomeri, bivši ambasador SAD u Beogradu. Iza drugog stava stoji Vuk Drašković, lider SPO i nekadašnji šef jugoslovenske diplomatije.

Montgomeri i Drašković nisu usamljeni u procenama od kojih se ledi krv. Srbija, kuvajući se kao žaba na tihoj vatri, postaje kandidat za uvođenje sankcija po više osnova.

Za sada, sankcije su personalizovane ali nikako ne bi bilo dobro da se pretvore u kolektivne.

I da politički odgovor Srbije bude „pa šta“, kao što je bila reakcija na uvedene sankcije direktoru BIA. Sankcije Srbiji bila bi nova noćna mora za građane, poslovnu zajednicu i državu. I vraćanje u mračni kraj 20. veka.

Bilo, ne povratilo se.

Strepnja se polako uvlači u stanovništvo i poslovne krugove.

Opasnost se nadvija i bez formalno donete odluke o sankcijama. U ekonomiji je dovoljno da se pojavi signal u smislu „s obzirom na rumor o sankcijama, razmotrićemo naš dalji angažman i poslovanje“, pa da kapital počne da beži iz i od Srbije i postane mnogo skuplji ali i prljaviji.

Samo najava gadljivosti stranih investitora može biti pogubna po Srbiju.

Aktuelna vlast bazirala je napredak i razvoj privrede na modelu priliva direktnih stranih investicija (SDI). I pored brojnih upozorenja potpuno je zapostavila kapital domaćih biznismena kao glavni ekonomski motor.

U prethodnom periodu, kad se na Srbiju gledalo kao na „faktor mira i stabilnosti“ Zapadnog Balkana, godišnji priliv stranih investicija bio je jedini i jak zamajac razvoja privrede, rasta BDP-a, stabilnog budžeta (iz koga je finansirana javna potrošnja) i kursa dinara, rasta zaposlenosti i povećanja zarada i penzija.

Prošle godine u Srbiju je ušlo 4,6 milijardi evra SDI, godinu dana ranije 3,9 milijarde a 2020. godine 3,8 milijardi evra. Prognoze za ovu godinu ponovo se vrte oko 4,5 milijardi evra.

Pored tog priliva, rast domaće ekonomije zasniva se i na dividendama (profitu) koje strani investitori ne iznose u matične države nego ostavljaju u našem ekonomskom sistemu.

Iako protivnici stranog kapitala ne veruju u tu praksu, činjenica je da je bar deset milijardi evra profita stranih kompanija (i banaka) ostalo u Srbiji i služi za reinvestiranje.

Ali, šta ako se presahne priliv stranih direktnih investicija?

Na mogućnost zaustavljanja, a zatim i povlačenja stranih investicija zbog stava Beograda prema kosovskom pitanju, ukazao je i predsednik Srbije: „Pravili su oni profit i u Rusiji pa su za 15 dana napustili tu zemlju.“

Sveža sećanja na efekte međunarodne izolacije u poslednjoj deceniji prošlog veka i uverenje da bi nove sankcije bile fatalne po domaću ekonomiju stvaraju uverenje da vlast ne bi smela da rizikuje takav „luksuz“.

Sve što je postignuto – od demokratskih promena 2000. godine do danas – za kratko vreme bilo bi pretvoreno u prah i pepeo a Srbija prikovana na dno Evrope.

Scenario izgleda kao apokalipsa nastala na efektu paranja džempera: zaustavljanje priliva stranih direktnih investicija dovodi do pada BDP, zatvaranja preduzeća, otpuštanja radnika, pojave uličnih dilera deviza, rasta cena, nestašice roba, pražnjenja „deviznih slamarica“, povlačenja novca iz banaka, urušavanja životnog standarda, bekstva domaćih biznismena, novog odliva kvalifikovane i visokokvalifikovane radne snage.

Iluzija je da su aktuelne devizne rezerve (22,1 milijarda evra) i popunjen državni račun (pet milijardi evra) garancija da bi se, u uslovima sankcija, i dalje dobro živelo.

Primera radi, devizne rezerve mogle bi da, a da se ni za šta drugo ne koriste, pokriju dvogodišnji spoljnotrgovinski deficit (u 2022. godini bio 11,5 milijardi evra).

Prestane li priliv SDI devizne rezerve bi se brzo topile, što bi izazvalo paniku na deviznom tržištu i pritisak na kurs koji bi morao da se brani upravo tim rezervama.

Panika bi zahvatila i građane, čija bi prva reakcija bila „invazija“ na banke.

Pad kursa dinara izazvao bi rast javnog duga (u dinarima) i u jednom trenutku doveo u pitanje njegovu otplatu.

Neizvesno je da li bi Srbiji bio dozvoljen bilo kakav pristup finansijskom tržištu i kakva bi bila sudbina odnosa sa MMF, Svetskom bankom, EBRD, EIB i fondovima EU.

Klizanje kursa dovelo bi do trke cena i plata, što se obično završava visokom inflacijom (i hiperinflacijom) i siromašenjem građana.

Da bi deviznim rezervama prioritetno branila kurs, vlast bi morala da smanji uvoz – od nafte i gasa do kafe i automobila, što bi dovelo do nestašica.

Domaćim proizvođačima ne bi bilo isplativo da proizvode robu sa uvoznim sirovinama jer cene finalnih proizvoda ne mogu da pokriju cenu repromaterijala, što obezvređuju proizvodnju i stvara nove nestašice.

Platni bilans države – tekući i kapitalni – takođe bi bili ugroženi.

Tekući bi se jedno pokrivao doznakama gastarbajtera i trgovinom sa zemljama koje ne bi uvele sankcije ali ako se doznake i trgovina smanjuju, minus na tekućem platnom bilansu biće sve veći.

Što se tiče kapitalnog računa, on bi se održavao u životu prodajom EPS-a, Telekoma i Dunav osiguranja.

Problem je što bi u uslovima prinudne prodaje cena tih preduzeća bila daleko ispod realne. Vlast bi mogla da spasava kapitalni račun uzimanjem novih kredita.

Ali, i tu postoji problem – kad se zadužuje sankcionisana država, onda investitori podižu premiju rizika na mnogo viši nivo, pa zaduživanje postaje ekstremno skupo.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.