Piše: Bojan Tončić e-novine
Bolesni zlikovci traže slobodu
Poboljevaju generali ratni asanatori, traže da slobodno šetaju, imaju različite bolesti, žrtve koje su posejali po Hrvatskoj, Bosni i Kosovu nemaju ništa
Nekoliko ključnih apsurdnih činjenica obeležava i ovih dana krajnje nepravedno realizovanje kazni koje je izrekao Međunarodni tribunal za ratne zločine; sledeći sumanuti paragrafsko – ideološki recidiv iz vremena Vojislava Koštunice, Srbija se zorno stara o zlikovcima Srbima, a svi Srbi u Pritvorskoj jedinici u Ševeningenu, kao i u kaznionicama diljem Evrope, imaju njeno državljanstvo, što podrazumeva novce za telefon i brijače u kantini. Za avionske karte članova najuže porodice.
Da, to je pravda Srbije danas, ovde je poenta: šta dobijaju porodice onih čije su muževe i braću pobili, žrtve zločina koje su naredili, onih koje nisu želeli da vide.
U šizofrenom lutanju, cinično nazivanim i suočenje s prošlošću – sve mora da bude autentično, pogotovu kada ste lider na Zapadnom Balkanu – ova država, sledeći kad god joj odgovara gospodara rata Slobodana Miloševića, tvrdi, fakat, ne uvek, i da nije bila u ratu. U redu, nije bila u ratu, ima ratne zločince, mizeran broj osuđenih u Haškom tribunalu (asanatorsku mašineriju tužitelja Vladimira Vukčevića ovom prilikom ostavimo po strani), uklapa se, videćemo, u ovdašnji specifični ritam zločina, ali nam to ne smeta da ustvrdimo, svako po meri vlastite savesti, ili njenog odsustva, kako, dikcijom pravosnažnih presuda, u slučajevima osuđenih Srbanije postignuta svrha kažnjavanja. Štaviše, oni koji su mimo svakog racionalnog razloga oslobađani nakon što bi izdržali dve trećine kazne, pokazali su se kao istinski, očito nepopravljivi povratnici.
U nastavku divljaštva i različitih vidova anticivilizacijskog ponašanja, sve do hvaljenja vlastitog junaštva i seirenja nad bolom preživelih iz porodica žrtava, rugali su se i sudijama koje su odbijale da izriču i potpisuju odmazdu.
Zlikovci u uniformama i bez njih
Tragično mali broj izrečenih najstrožih kazni, doživotnog zatvora, provučen kroz besramnu srbijansku roto produkciju, pretvara se u navodno dodatnu nepravdu prema Srbima, jer se, joj tragedije, sva je prilika, ne oslobađa zlikovac Vladimir Lazarević, general starog kova, kosovski strateg koji je osmislio suštinu srbijanske kosovske pohare: „Ko ubije Šiptara, mora da ga zakopa!“.
Ovo piše u Politici, sve ispod naslova koje nedostaje zarez: „Hag ne pušta Lazarevića iako je izdržao dve trećine kazne“. Nešto, međutim, nije u redu, Politika objašnjava, ovo je Ljiljana S. pisala, da je su branioci i porodica tražili da se formira lekarski konzilijum, nešto k’o za Tita, da se general ispituje o trošku Srbije (možda su mislili i na državu Kosovo), ali se o tome, piše Politika, nije odlučivajo, „što je nehumano“. Skoro k’o junački obračun u Ćuški, Velikoj i Maloj Kruši, Čikatovu…
Na stranu komparacije, potražimo logiku: „Sve to govori da će, iako teško bolestan (vidiš da možeš, prim. aut.), general Lazarević najverovatnije ostati u zatvoru sve do isteka dve trećine kazneprema računici tribunala to jest kraja oktobra ili početka novembra ove godine.“
Znači, biće pušten po isteku dve trećine kazne, ako se nastavi ovo besmisleno „kažnjavanje“. Odgovor je u različitim računicama, jer Lazarević traži da mu se u kaznu uračuna i lečenje u Srbiji. U njegovoj JNA govorili smo da kad izađeš u grad kao civil (nije bilo po Pravilu službe), to je kao da nisi u vojsci, a opet ti se računa…
Fašizam i renesansa
Naređenje je, kao što znamo, izvršeno, ali ne njegovo. Zakopavalo se diljem Srbije po naredbi Vlastimira Đorđevića, ali i još jednog zlikovca, Nikole Šainovića, bivšeg potpredsednika Vlade SR Jugoslavije. Šainoviću se, pak, donedavno je bilo izvesno, smešila privremena sloboda, nakon što je odslužio dve trećine poklon – kazne od 18 godina, zbog ratnih zločina. Trebalo je da izađe, tvrdili su njegovi advokati, 26. avgusta ove godine, ali, izgleda da se neko ko brine o sudbini zločinaca polako doziva pameti.
Ono, jest srbijanski predsednik Tomislav Nikolić poodavno, kada su oslobođeni hrvatski generali, zahtevao da se izdržavanja kazne, te sudskih procesa, oslobode svi Srbi, ali, izgleda da neće moći.
No, pređimo na još jednu, ovoga puta, uz patriotsko-manijakalne, fiškalsko – žurnalističku tezu, po kojoj Srbi osuđeni za ratne zločine nemaju adekvatnu zdravstvenu negu, odnosno da su svi bolesni, pogotovu oni koji bi da izađu. Drugačija je priča, poslednja u nizu smrti osuđenih zlikovaca, lečenje generala Mileta Mrkšića, rušitelja Vukovara i krvnika sa Ovčare. U portuglaskom zatvoru, tvrde njegova porodica i advokati, nije imao odgovarajuću negu. To jemožda tačno, ali je sigurno tačno da je srbijanska štampa, pogotovu fašistički budžetski dnevnik Večernje novosti, iskoristila Mrkšićevu smrt da ponovi njegovo svedočenje u kojem je za zločine u „Oluji“ napao generala Ante Gotovinu, u samo pet reči konstatujući („Novosti) da je Mrkšić robijao zbog zločina kod Vukovara. Ratko Dmitrović je prećutao da je bivši srpski pukovnik JNA bio komandant zlikovačke Prve motorizirane gardijske brigade JNA, zadužene za temeljnu devastaciju Vukovara. Unapređen je u zapovednika odmetničke formacije krajiških Srba, a iz Hrvatske je pobegao glavom bez obzira tokom operacije „Oluja“. Kriv je za zlostavljanje i smrt zarobljenika na poljoprivrednom dobru Ovčara, mučenje i okrutno postupanje.
Nema mesta za takvo podsećanje u srbijanskoj štampi.
Genocid je moja bolest
A Lazarević se smešta na naslovnicu drugog budžetskog tabloida fašisoidne provenijencije, pod čvrstom rukomLjiljane Smajlović, jer Tribunal neće da ga pusti pre vremena, jer, je, pogađate, bolestan, a Poljaci neće da ga prime da robija kod njih. „Dokazi su pokazali da je Lazarević značajno učestvovao u planiranju i izvođenju zajedničkih operacija VJ i MUP vođenih od marta do juna 1999. godine na Kosovu, između ostalog i na mestima za koja je Pretresno veće utvrdilo da su na njima počinjeni zločini. On je i dalje to činio, uprkos tome što je znao za počinjenje tih zločina. Međutim, Veće je zaključilo da je Lazarević, svojim stalnim delovanjem u komandovanju snagama VJ koje su mu bile podređene, obezbedio praktičnu pomoć, podstrek i moralnu podršku onim pripadnicima VJ za koje je znao da nameravaju da počine deportaciju i prisilno premeštanje. Njegovi postupci imali su bitne posledice po samo počinjenje tih zločina od strane snaga VJ na nekim od lokaliteta navedenih u Optužnici“, piše u presudi protiv penzinisanog generala.
Sad je, kažu, bolestan.
I Šainović nije zdrav, nije stilska figura, ima dijabetes i glaukom, za razliku od žrtava svojih nehumanih dela, „prisilno premeštanje, ubistvo, progone na političkoj, rasnoj ili verskoj osnovi, ubistva“ (iz haške presude).
„Šainović je imao nameru da prisilno raseli deo albanskog kosovskog stanovništva i da tako promeni etničku ravnotežu pokrajine i obezbedi da je vlasti Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) i Srbije i dalje drže pod kontrolom.“
Lazarevićev i Šainovićev kolega sa optužnice general Nebojša Pavković nije bolestan, valjda jedini među haškim optuženicima srpskim državljanima. Fizički mu ništa ne nedostaje, u Finskoj koristi kućicu kad mu dođe porodica (ima li kraja ludilu!) jedino bi da se njegova presuda uskladi sa finskim zakonodavstvom, gde može biti osuđen na najviše 15 godina. Zahtev je toliko otkačen, koliko i nemoralan – dakle, ima sve šanse da uspe. Možda je neko zaboravio, na slobodi su haški osuđenici Biljana Plavšić, Veselin Šljivančanin, Momčilo Krajišnik, Duško Tadić… Najbolje su se proveli i provode „sužnji“ skandinavskih zatvora, a kažnjavanje ima pravi smisao jedino u u Estoniji, Portugaliji, i Velikoj Britaniji.
Meštar od hladnjača Sreten Lukić traži da se vrati u Srbiju, gde bi se, da li je moguće, lečio, a drugi asanator (ne mešati sa Vukčevićem) Vlastimir Rođa Đorđević još ne traži nište. Odnosno, o tome što traži još se ne zna. Sigurno neće da pokaže još sedam masovnih grobnica koje nedostaju srbijanskom državnom knjigovodstvu.
Ovo je, dakle, deo zdravstvenog biltena vezanog za srbijanske ratne zločince – fašističke tiskovine nariču zbog toga što ih (zlikovce) ne vrate da pozdrave obožavatelje sa balkona starog dvora i prošetaju do glavnog stožera (SANU, Knez Mihailova 35). Pustimo mašti na volju, šta li bi se ovde štampalo i čitalo na dan sećanja. Sačekajmo.