Racionalizacija penzionog sistema u Srbiji je neophodna ali, u sadašnjoj situaciji, uslova za uvođenje obaveznog privatnog penzijskog osiguranja nema, ocenili su sagovornici RSE. Nakon decenija sigurnog života, srpski penzioneri su danas mahom suočeni sa neizvesnošću, koja je uslovljena i opštom nemaštinom, pa ova tema će verovatno sačekati neka bolja vremena.

Beograđanin Miloš Grabundžija (68), odgovorio je na pitanje koje sve češće sami sebi postavljaju pripadnici njegove generacije – kako žive penzioneri u Srbiji.

„Vrlo teško. Imam 40 godina punog radnog staža. Redovno sam odvajao u doprinose, da bi mi sada bila penzija umanjena za 10 posto i još bila umanjena za nekih sedam godina staža“, odgovara Grabundžija.

To, na njegovom primeru, znači da, posle više od četiri decenije u PTT-u, ima, za srpske uslove, dobru penziju od 40.000 dinara (327 evra). Sa tim parama, kako sam tvrdi, normalnog života nema.

„Samo račun za komunalne usluge platim 20.000 dinara, pola penzije. Da mi nije dece, ne bih ima za hranu. Nedostaje mi svega po malo – lekovi, odeća. Kažu da penzionerima ne treba odeća, mogu da idu i u kupaćim kostimima. Ali kupaći kostim je skup. Ta njihova filozofija ne pije vodu“, kaže na sagovornik.

Filozofija reformi i smanjenja državnih troškova trenutno je aktuelna Srbiji, u kojoj značajno trpe penzioneri, ali ni uštede preko njihovih leđa nisu garancija boljeg i sigurnijeg penzionog sistema. Sa prosečnom mirovinom, kako je pokazala jedna od poslednjih statistika, od 23.000 dinara (187 evra), uglavnom žale za nekim boljim, prošlim vremenima.

Najveći problem domaćeg penzionog sistema, kaže Gordana Matković, ministarka za socijalna pitanja u nekadašnjoj Vladi Zorana Đinđića, danas je mala zaposlenost.

„U rasprostranjenoj sivoj ekonomiji se podrazumeva da i oni, koji nešto rade i zarađuju, ne uplaćuju doprinose. Doprinosi, koji se uplaćuju od strane zaposlenih, nisu dovoljni ni da bi se pokrile tekuće penzije. Penzijski fond je u deficitu. Deo sredstava se doplaćuje iz budžeta“, ističe Matković.

Prema nekim ranijim proračunima, oko 13 odsto BDP-a Srbije odlazi na troškove penzija jer je naplata doprinosa oko 70 odsto, pa se sredstva koja nedostaju uzimaju iz državne kase. Trenutno, jedan zaposleni finansira jednog penzionera. Da bi sistem bio održiv, trebalo bi da odnos bude 3,5:1, što je bilo davne 1981. godine.

U takvoj situaciji nameće se pitanje takozvanog modela drugog stuba, odnosno obaveznog privatnog penzijskog osiguranja. Gordana Matković smatra da još nema uslova za takav korak, pogotovu što se u praksi u okruženju pokazalo da ne funkcioniše.

„To se pokazao kao jako veliki trošak, zbog toga što to podrazumeva da svi doprinosi ne idu u javni penzijski fond, već da se deo njih preusmerava. To stvara još veći deficit u javnom penzijskom fondu. Ono što je kriza 2008. izoštreno pokazala, to je da je to veoma skupo. Postavlja se pitanje koliki su efekti takve jedne promene zapravo pozitivni?“, pita se Gordana Matković.

Ovaj eksperiment svojevremeno su primenile Mađarska i Bugarska i potom ga ukinule, kao i druge zemlje istočne Evrope, koje su ga naknadno značajno smanjile. Poslednjih godina, neke osiguravajuće kuće i banke, čiji predstavnici za ovu temu nisu želeli da govore o rezultatima, nude privatna penzijska osiguranja, na koja se odlučilo samo 180.000 građana.

Sonja Marić, iz UNIQA osiguranja, rekla je da, kao ulaganje za sigurnu starost, uglavnom biraju životno osiguranje.

„Generalno, jako mali procenat građana u Srbiji, svega oko osam posto stanovništva, ima životno osiguranje. To znači da svest građana još uvek nije dovoljno razvijena o tome da oni trebaju na vreme da razmišljaju o svojoj budućnosti, u smislu da izdvajaju neka sredstva. Penziju, koju će dobiti kada ne budu radno aktivni, možda neće biti dovoljna da im obezbedi neki standard koji su imali dok su bili radno aktivni“, konstatuje Marić.

Za 1,74 miliona penzionera u Srbiji, osim aktuelnih smanjenja mesečnih primanja, sudbonosno pitanje na duge staze je da li će uz veliku nezaposlenost i ostale probleme opstati državni penzioni fond.

Miloš Grabundžija, koji se angažovao i u Sindikatu penzionera Nezavisnost, veruje da je najbolja transformacija u, kako kaže, švajcarski model.

„Država mora da vrati svu imovinu fondu. Napravljeni su putevi, objekti, banje, odmarališta, Sava centar, sve iz penzionog fonda. Treba napraviti jednu stabilnu kompaniju da obezbeđuje sredstva, da ne idu iz budžeta, da ona finansira fond i da ona bude vlasništvo fonda penzijsko invalidskog osiguranja. To je jedino rešenje, nema drugog“, ocenjuje Grabundžija.

Kako Srbija ipak nije Švajcarska, najniža penzija jedva da je nešto veća od 100 evra. Najviša je do 1.000 evra, a najsiromašniji penzioneri su u Novom Pazaru, Požarevcu i Aleksincu, dok među Beograđanima ima najveći broj onih sa solidnim mirovinama. Sa, u proseku, malim primanjima, najveći broj njih jedva preživljava, tako da i ne razmišljaju o privatnom osiguranju, koje bi sami uplaćivali.

Delimična privatizacija državnog penzionog sistema je dobra ideja, kaže Sonja Marić, ali za to je potrebno mnogo preduslova.

„Podrška države, određena zakonska regulativa. To svakako može biti jedno od rešenja, ali mislimo da je još uvek rano o tome da se govori. Svakako to ne znači da treba da sedimo skrštenih ruku, nego treba da budemo proaktivni i da pokušamo da nađemo rešenje da se tako nešto može ostvariti i u Srbiji“,navodi Sonja Marić.

Dok je reforma penzionog sistema još samo u domenu priče, u realnosti sve se svodi na to kako Srbija deli društveni proizvod – između penzionera, zaposlenih u javnom sektoru i drugih potreba, za koje se izdvaja novac iz budžeta.

„Najveća je greška učinjena jer je penzioni fond napravljen kao protočni bojler Vlade Srbije. I finansira se iz toga sve drugo, osim onoga što ide za penzije. Država ne vodi računa o tome da stvara privredu i industriju, da broj zaposlenih bude veći. Radnike, koji su radili u firmama i koji su pred penziju, istjeruju iz firmi, isplatom nekih sitnih otpremnina, a kada dođu na teret penzionog fonda, umanjuju i oštećuju penzionere“, kaže Miloš Grabundžija.

Koliki je interes vlasti za penzionere, možda govori i činjenica da se niko iz Ministarstva za rad, socijalna i boračka pitanja, na čijem čelu je Aleksandar Vulin, ni posle dva dana telefoniranja i dopisivanja sa nadležnom press službom, nije javio da govori na ovu temu. Kao ni lider Partije ujedinjenih penzionera Srbije, Milan Krkobabić, koji nije odgovarao na telefonske pozive. Čime se ovih dana bavi ta stranka, koja bi trebalo da zastupa prava penzionera, govori informacija pred najavljene izbore – PUPS napušta koaliciju sa Socijalističkom partijom Srbije i traži razgovore o saradnji sa Srpskom naprednom strankom Aleksandra Vučića.

Politizacija penzionerskog pitanja svakako je štetna, kaže Gordana Matković, a veliki problem je neproporcionalno smanjenje penzija.

„Prilične su razlike između onih koji su ulagali svega 15-tak godina i onih koji su ulagali 40 i onih koji su ulagali više jer su imali veću zaradu, morali su da ulažu više, i onih koji su ulagali manje. To pitanje predstavlja veliki izazov i dovodi u pitanje čitavu konstrukciju penzijskog sistema“, dodaje Matković.

Na kraju, zaključuje Gordana Matković, u sadašnjim uslovima ipak je jasno da javni penzijski fond mora da postoji:

„Ne postoji drugi način koji sigurno obezbeđuje neke penzije. Postavlja se pitanje da li kroz ovaj javni penzijski fond treba da se obezbeđuje samo minimum sigurnosti u starosti, zaštita od siromaštva, ili treba da se održava i relativni životni standard, koji podrazumeva, kada odete u penziju, da vam ne padne naglo prihod, da penzija ostane slična onome što ste zarađivali tokom radnog veka“, zaključuje Gordana Matković.