Otac Tadej
Mudra riječ Tadejeva protiv izbeglica i gejeva
Pod komunistima je bilo gore nego pod Turcima
Kad vaš stradalni narod za neverovatno kratko vreme zadese dve tako jezive pošasti kakve su, najpre najezda pretežno tamnoputih i, da zlo bude veće, nepravoslavnih izbeglica, a potom i sotonska gej parada, onda u odbrani napaćene nacije ne sme više biti nikakvih kalkulacija i taktičkoga oklevanja. Svaka pomoć je dobrodošla, pa makar je kamčili i od mrtvih, jerbo je voda Srblju doćerala do bijela grla
Od živih ionako nikakve koristi. Tisuće Arapa i drugih dvonožaca sumnjivog porekla i još sumnjivijih veroispovesti se razmileli po Srbiji, a nitko da im iziđe na biljegu. Stotine sodomista ‘ladno, na očigled sviju, prošetaše nam prestonicom onaj dan, a nijedan patriota barem kamenicu da baci. Zlo i naopako da zlije i naopakije ne mere!
Koga prizvati iz studene rake i za savet ga zamoliti, lupali su glavu ovih dana ljuti bojišnici portala Srbin.info, dok se najzad ne opsetiše rahmetli Ćaće Tadeja. On nam jedini u ovom preteškom istorijskom trenutku može vozdignuti poljuljani nacionalni moral kojom toplom mantijaškom reči.
Posedaše u krug za astal, spojiše ruke, maksimalno se skoncentrisaše te stadoše Tadeja prizivati i, nakon izvesnog vremena – ovaj im se vaistinu ukaza. Ali ih tom prilikom ljubazno zamoli da požure, jerbo ne sme dugo da se zadržava na grešnom ovozemaljskom svetu. Odustaše zato od maratonskog intervjua koji su prvobitno planirali da sa njim naprave, te se zadovoljiše njegovom kratkom izjavom na njihovo ključno pitanje iz nesuđenog intervjua.
“Oče Tadeje”, obratiše mu se glasom podrhtavajućim od strahopoštovanja, “Vi živite duhovnim životom i zato našu ovovremenu stvarnost možete da obuhvatite duhovnim pogledom. Recite nam, molim Vas, nekoliko riječi o nevoljama koje su zadesile narod srpski, zašto su one došle među nas i kako da ih prevladamo?”
Veleuvaženi gost imao je unapred spreman odgovor. Beše to jedan isečak iz knjige “U susret carstvu“, koja sva odisaše iskonskom celomudrenošću.
“Stradamo”, otpoče besjedu premudri Tadejko, kako mu od milošte tepahu, “što su nam misli zle i želje zle. Sami to prouzrokujemo, jer nema pokajanja kod našeg naroda. Nema pokajanja ni kod pobožnih, a da ne govorimo o onima koji nisu pobožni. Pedeset godina komunizna mnogo je veliko zlo učinilo, veće zlo nego 500 godina pod Turcima. Toliko je odstranilo narod od Boga, čovječe. Pa su te naše zle misli i zle želje rasturile harmoniju mira, prosto je razbile i urodile zlim i teškim plodovima. A sami smo se za sve to krivi. Beremo plod svojih želja i misli…”
Poželješe drumovi Turaka kad vidješe kakvo je komunizam zlo, al’ Turaka nigdje ne bijaše. Šta onda da radimo da se ponovo nacionalno harmonizujemo ako već ne možemo računati na Turke?
“Mora da se obnovi pokajanje”, nježno im zapovedi Tadejko, teško uzdahnuvši. “A to nije samo ispovjest kod sveštenika, premda je i to potrebno za slobodu čovjeka od zlih misli,nego je pokajanje okretanje prema apsolutnom dobru. Znači okretanje ka Bogu, jer apsolutno dobro je Bog. Trebamo se okrenuti, srcem prema Bogu i tražiti mir sa Gospodom, da nam da snage da budemo dobri. Radi svoga dobra da imamo dobre misli i dobre želje. Mi to ne radimo i zbog toga stradamo”.
Ali kako da se okrenemo bogu kad ga ne vidimo? Kako da ga lociramo kad se uporno skriva od nas?
Kako su samo simpatični dok me ovako radoznalo zapitkuju, pomisli blagorodni Tadejko gledajući svoju srbininfovsku čeljad; original su kao nevina dečica kad se okupe oko obiteljskoga ognjišta u zimsko predvečerje.
“Bog je u nama”, stade da im strpljivo objašnjava, “a On pošto je ljubav da nam remeti slobodu volje. Zadržavamo u sebi mnogo zla i onda to dođe do izražaja: i u porodici, i na radnom mjestu, i u društvu. Na kraju rezultira strašnim stradanjem. Eto vidite kuda smo krenuli…”
Ima li nade da se vratimo sa te stranputice? Nismo li možda previše zabrazdili koračajući njome? Zar smo od nebeskog naroda dogurali do najgorih na vasceloj planeti? Šta smo to toliko zgrešili da nas Gospod ovako kažnjava?
Eh, dečice moja…: “A nije zlo samo kod nas, nego u cjelom svijetu. Ali pogotovo kod nas, jer smo ipak izabrani od Gospoda, hrišćani smo. Ima mnogo duša iz našeg roda koje su stradale za Gospoda i koje se mole pred Njim i Majkom Presvetom, ali mi svojim mislima i svojim željama sve to stopiramo. Ipak, Gospod nas štiti, mnogo nas štiti”.
Kad smo ovako postradali s njegovom zaštitom, šta li bi nas tek snašlo da nije na našoj strani. Očajni smo, oče Tadejko, nikad se ovako beznadežno nismo osećali.
Glavu gore, deco moja: “Trebamo se osloboditi zla u sebi. Imamo istoriju Izrailjaca, Stari zavjet je većinom istorija. Kad god je izabrani narod izrailjski odstupao od Gospoda, mali filistrejski narodi su ga desetkovali i pokoravali, i mnogo je stradao. Kad god su se Izraeljci pokajali i obratili Gospodu, sa malo ljudstva pokorili su neprijatelja”.
Možda nas je premalo pravih Srbalja preostalo, ali znate kako ono kažu: malo nas je, al’ smo govna! A kad govno zasmrdi iz petnih žila, neprijatelji se razbeže kud koji. Jerbo usmrđelog i bog čuva.