Svojevremeno je Vjerica Radeta, ponosni član Centralne vradžbinske uprave, otkrila male tajne radikalskog sveučilišta – doktor Nebojša Stefanović, napisala je ona, odustao je od studiranja na dva državna fakulteta, da bi kasnije diplomirao na privatnom.

Valjda je više verovao u privatnu inicijativu i fakultete koji se zovu nekako narodski, „Kod Miće“, kao lokalni bircuz u zapadnoj Srbiji.

Najpre je studirao medicinu, međutim, nije dao nijedan ispit, inače bi garantovano specijalizirao otorinolaringologiju, a danas bi se bavio sekrecijom iz nosa i drugim stvarima zbog koje se ide kod otorinolaringologa. Kolege na Klinici za ORL od milošte bi ga zvale Neša Sekrecija, a za njega niko u Srbiji ne bi znao, osim onih koji imaju probleme na liniji uho – grlo – nos.

I umesto da postane stručnjak za uho, grlo, nos, doktor Stefanović specijalizirao se za uho – grlo – DOS. Shvatio je kroz karijeru da bolesti nosa nisu ništa strašno prema bolestima DOS-a, pa se celim bićem posvetio toj pošasti savremenog čovečanstva.

Kad je propao na medicini, doktor Nebojša Stefanović upisao je prava, a odmah pošto je propao na pravima, upisao je Megatrend, fakultet za nezbrinute studente, koji se sada zove Univerzitet „Džon Nezbit“, što je verovatno skraćenica od Džon Nezb(r)i(nu)t(i). Na kraju je spletom okolnosti i doktorirao, što može svakome da se desi u životu, ali se njemu baš desilo, pa o tome novinu pišu u nastavcima. Te nije ni čudo da doktor Nebojša Stefanović čim čuje za studente, posebno za studente u većim količinama, reaguje burno.

-Šefe, studenti, mnogo studenata, šetaju po ulicama? Protest protiv diktature! – javili su mu pre neki dan sa lica mesta.

-Kakav test protiv doktorature? Pa ja sam odavno doktorirao, šta sad ima da me testiraju!? I to oni koji još nisu ni diplomirali. Džabalebaroši! – viknuo je besno doktor Nebojša Stefanović.

-Niste dobro čuli! Protest protiv diktature! – drao se onaj policijski operativac, koji se slučajno zatekao u gradu.

-Aman, čoveče, kakav test protiv doktorature! To mora da je nešto novo! Raspitaj mi se molim te, koja su pitanja na testu? – pitao je doktor Stefanović za svaki slučaj, jer ko zna šta sve novo ima da se polaže „po Bolonji“ kad doktoriraš.

-Ali ministre, ne razumete me, nije nikakav test, nema nikakvog testiranja, nego protest! Protiv diktature! – objašanjavao je operativac.

-Protest protiv diktature??? Studenti protestuju protiv diktata! Mora da sutra imaju neki diktat iz engleskog! Javi tamo Šarčeviću da odloži sve diktate iz engleskog zakazane za sutra, samo mi fale još studenti koji se bune zbog diktata iz engleskog… Ko da je to najvažnija stvar u ovoj zemlji!

-Ama, ministre, nije diktat iz engleskog… Oni se bune protiv diktata Vučića! – urlao je onaj operativac okružen sve većom masom studenata.

Doktor Nebojša Stefanović onda se lupio prstom po čelu. Po ko zna koji put je pomislio kako bi mnogo bolje prošao u životu da je specijalizirao otorinolaringologiju. Okrenuo je telefonom premijera.

-Alo, Alek! Jesi ti zakazao neki diktat ovih dana! Imamo neke studente po ulicama, protestuju protiv diktata! – rekao je doktor Stefanović.

-Diktata!? Da nije diktat iz engleskog? – pitao je Alek.

-Nije iz engleskog, raspitao sam se više pita, kažu da je tvoj diktat…

-Nebojša, bre, pa ja sam sad predsednik, predsednici ne zakazuju diktate… Da nije možda diktat iz srpskog? – pitao je Alek znatiželjno.

Onda je doktor Stefanović ponovo pozvao onog operativca.

-Alo, raspitaj mi se molim te ko im je tačno zakazao diktat i iz kog predmeta! – vikao je Stefanović, jer onog operativca ništa nije čuo od bubnjeva i pištaljki iz čega je zaključio da najviše ima studenata sa Fakulteta muzičkih umetnosti.

Posle nekoliko minuta javio se operativac.

-Šefe, znate šta kažu: nije nikakav diktat iz engleskog, a nije ni diktat iz srpskog! Nego diktatura, kažu da je to kad se jedan čovek za sve pita? – kazao je operativac.

-Misliš, kad jedan čovek pita iz svih predmeta? Pa ko je taj čovek!? Kako može jedan čovek da pita iz svih predmeta? – pitao je doktor Stefanović operativca, a onda ponovo pozvao Aleka da ga pita šta da radi.

-Alek, slušaj, oni protestuju protiv diktature! To ti je nešto kao kad jedan čovek pita iz svih predmeta. Ja ne znam, stvarno, šta je onom Šarčeviću, mi jesmo na Vladi dogovorili oko racionalizacije u prosveti, ali ne može jedan čovek da pita iz svih predmeta! On nije normalan! – objašnjavao je doktor Stefanović suštinu problema.

Sa druge strane telefonske linije čuo se muk.

-Nebojša, koji si ti primarijus! – uzviknuo je odjednom premijer.

-Hvala, Alek, na komplimentu, ja sam oduvek želeo da jednog dana postanem primarijus, ali sam batalio medicinu i otišao na onaj Fakultet za nezbrinute studente! – bio je ponosan doktor Stefanović.

-Ma, bre, Stefanoviću – premijerov glas dobijao je na tonalitetu – ti si primarijus jer se primaš ko baba na penziju! Pa oni protestuju protiv mene! Rasturaj to! – viknuo je premijer.

Onda je doktor Stefanović opet zvao onog operativca.

-Slušaj, sad sam pitao premijera, koliko sam ga shvatio: on traži da studentima obećaš penzije, naročito ako među studentima primetiš neku babu… – objasnio je primarijus doktor Stefanović, ukratko, plan za rasturanje studentskih demonstracija.

Tek sutradan doktor Stefanović shvatio je da su Beogradski, Niški i Novosadski univerzitet, zvani BU, NU i NU mnogo inteligentniji od Sveučilišta Nezbrinutih Studenata, zvanog SNS, jer se studenti BU, NU i NU nikako nisu razilazili.

Za to vreme premijer je obavio konsultacije sa svojim savetnikom za najgluplje svetske zavere, Vučićević Draganom, koji mu je otkrio ko stoji iza studentskih protesta – Džordž Soros, glavom i bradom.

-Alo, Stefanoviću, sad sam saznao ko je kriv za ovu situaciju! – pozvao je premijer doktora Stefanovića.

-Ko?! – bio je znatiželjan doktor Stefanović.

-Pogađaj! Prvo slovo je Dž! – pokušao je premijer da mu olakša.

-Znam tačan odgovor! – viknuo je doktor Stefanović: „Kriv je Džon Nezbit!“