Još koliko narednog leta, preplaviće nas izbeglička geta!
Gušim se od izbeglica, ne mogu da dišem, zato mrskom premijeru sitnu knjigu pišem
Još koliko narednog leta, preplaviće nas izbeglička geta!
Ne pamti Aleksandar Vučić kada je u svojoj premijerskoj, ako ne i celokupnoj političkoj karijeri, bio u ovako teškoj dilemi. Glava mu je pucala od nemoći da se izbori sa nerešivom zagonetkom. Ne, ne mislimo na kosovsko pitanje, ni na regionalnu stabilnost, ni na evropske integracije, ni na balansiranje između Istoka i Zapada, ni na bolne rezove… Sve je to vaginin dim spram onoga što je premijera ovih dana pogodilo kao grom iz vedra inboxa
Tog jutra, kao i svakog drugog, Vučić je seo za kompjuter da proveri elektronsku poštu. Za oko mu ubrzo zapade mejl nepoznatog pošiljaoca potpisanog kao NSFM. Taj zloslutni akronim mu je odmah pobudilo sumnju, a kako i ne bi, da se u pošiljci krije opasan kompjuterski virus. Minutima je netremice zurio u monitor, nervozno se češajući po temenu. Otvoriti ili ne otvoriti mejl, pitanje je sad!
Prelomio je: otvoriće, pa šta bude. Neće valjda dozvoliti sebi da zbog straha od nekog jebenog viruščića, ako je uopšte po sredi bio virus, propusti da dozna informaciju od koje nam možda zavisi sudbina čitave nacije.
Nije bio virus. Nije, ali bolje da jeste. Sumnjivi mejl sadržao je, naime, nešto mnogo strašnije od virusa: bejaše to link do nekakvog otvorenog pisma. A u pismu jasno i čitko piše: Vučiću, mrzim te iz dna duše, ali ako mi Srbijicu naseliš izbeglicama – mrzeću te još više!
Potpisnik: izvesni Miomir S. Naumović. “U Nišu 19. 9. 2015”. Sve profi i po pe-esu, izuzev jednog, naoko sitnog, ali pravoslavcu jako bitnog, nedostajućeg detalja: gde ti je, Naumoviću, “leta Gospodnjeg” između “9.” i “2015”?!? Nemoj da ti se sledeći put ponovi takav propust, jasno? Okej, sad možemo dalje.
“Gospodine Vučiću”, iznimno je učtiv Miomir, kao da je bečki đak, a ne niški, kako će se nešto docnije ispostaviti, profesor, i to univerzitetski.
Učtivost mu, avaj, posluži tek kao početn(ičk)o zatišje pred skribomansku buru: “Ovim putem želim da izrazim svoju duboku uznemirenost i ogorčenost povodom Vaših postupaka za vreme izbegličke krize”.
Izrazi je, Miomire, samo, molimo te, nemoj predugo da nam premijera držiš u neizvesnosti, a i mi smo, brate, jednako nestrpljivi: “Duboko sam ubeđen da Vam se nikada u životu ne bih obaratio. Međutim, ovde se radi o velikom problemu države Srbije i o velikom problemu pred kojim se nalazi srpski narod”.
Zašto, Miomire, stičemo dojam da si težak tupadžija? Pređi već jednom na stvar; ima Vučić i drugih obaveza, nije mu tvoje pismo jedina preokupacija. Hajde, daj mu ga malo po britkosti i konciznosti: “U svom životu nešto sam naučio u vezi s migracijama, a nešto sam naučio i o geopolitičkim problemima”.
Samo sekund, izvini što smo te prekinuli. Moramo da popijemo par gutljaja vode, grlo nam se suši od uzbuđenja kad netko pomene geopolitičke probleme. Pa je pritom još i stručno lice: “Jednom sam pročitao u novinama da ste Vi dobro proučili Maksa Vebera. Ja sam studentima predavao o Maksu Veberu. Doduše, samo nekoliko godina. Napisao sam i ponešto o njemu. I danas se pitam šta ste Vi to, gospodine Vučiću, naučili od Maksa Vebera. Pitam se i da li Vi dobro razumete šta znači reč demokratija, i da li znate da o ključnim stvarima treba dobro da saslušate stručnjake i detaljno proučite mišljenje naroda ove veoma napaćene države. Maks Veber je opisao funkcije države. Države postoje već nekoliko hiljada godina da bi narodi koji su ih stvorili u njima živeli bezbedno i krojili svoju budućnost po svojoj volji”.
Zdrav razum nalagao nam je da batalimo Miomirov smarački dopis i latimo se kakvog pametnijeg posla. Instinkt prekaljenih čitača otvorenih pisama najvišim državnim dužnosnicima sugerirao nam je, međutim, da učinimo posve suprotno.
Samo vi strpljivo čitajte dalje, reče nam naše šesto osjetilo, i zasigurno nećete zažaliti: “Obraćam Vam se jer sam nedavno u novinama pročitao da više od 60% studenata niškog Univrziteta planira da, po diplomiranju, napusti Srbiju. Taj podatak sam, doduše, znao jer me je to zanimalo. Verujem da Vi za to ne znate. S druge strane, Srbija je sve više preplavljena rekom izbeglica i stičem uverenje da Vi, zajedno s kompletnom političkom ekipom koja Vas okružuje, ne znate da se na isparavan način postavite prema tom problemu”.
Što dobro zapaža ovaj Miomir! Doista, studenti beže iz Srbije, dočim su izbeglice nahrupile u Srbiju, pa bi, eto, možda mogle da popune tu rupu nastalu studentskim egzodusom. Ali, dođavola, ni izbeglice ne žele da ostanu ovde, Srbija im dođe samo kao tranzit do nekih primamljivijih destinacija, sličnih onim kojima i studentarija hrli.
Naumović verovatno želi poručiti Vučiću da moramo naći načina kako da zadržimo izbeglice kad već ne možemo studente: “Neobaveštenost, površnost, dobre namere, i još mnogo toga što odlikuje našu političku elitu, neće biti nikakvo opravdanje za zlo koje će se dogoditi srpskom narodu. Talas izbeglica neće se zaustaviti u narednim mesecima”.
Jaka stvar! Srpskom narodu se ionako stalno događa neko zlo; sad, jedno zlo manje ili više, koga je uopće briga.
Kako koga je briga? Miomira je briga. Ima još Srbalja koji nisu oguglali: “Neophodno je da odgovorni ljudi u Srbiji shvate šta je Zapad planirao, kako se zla budućnost ne bi desila. Mlad ste čovek i verovatno se ne sećate da su samo deset dana nakon smrti Josipa Broza Tita, skoro svi časopisi na Zapadu objavili mape po kojima će se podeliti SFR Jugoslavija. To se dogodilo”.
Hoćeš li, Naumoviću, biti ljubazan da nam malo pobliže objasniš kaj si time htio reći? I mi smo, poput Vučića, jako mladi i zeleni. Prosto vapimo za parčencetom tvoga bogatoga geopolitičeskoga iskustva: “Očigledno je da Vi i grupa ljudi oko Vas uopšte ne shvatate zakone koji važe u Evropi. Oni ne kriju svoje planove. Na žalost po Srbiju, jedino Vi ne razumete šta su njihovi planovi. Nedavno ste kazali da ćete štititi evropske vrednosti i od samih Evropljana. Vaše izjave pokazuju da Vi uopšte ne znate šta je Evropa, jer da to znate, znali biste da su priče o evropskim vrednostima napisane radi zamajavanja neobaveštenih, a da u Evropi postoje samo interesi i ništa osim toga”.
Vučiću, nesrećo jedna, čuješ li šta ti čovek kaže?! Dok ti kao sumanut braniš tu nekakve nepostojeće evropske vrednosti, srpski interesi potpuno nebranjeni ostadoše. Ostavio si ih, samoživi čoveče, da se sami samcati povijaju na zapadnoj vetrometini.
Dok ti udovoljavaš tom kvarnom Zapadu, on nam ga potajno zavlači i bodljikavu žicu okolo razvlači: “Pre nekoliko godina Zapad je odbacio koncepciju multikulturalizma. O tome su se izjasnili najvažniji političari Evrope. Pročitao sam da Vi s njima počešće ćaskate, pa biste mogli malo i o tome da prodivanite. To je njihovo polazište za sve akcije u vezi sa izbeglicama. Zbog toga je Zapad počeo da ograđuje upravo državu Srbiju”.
Miomire, prosvetitelju naš, reci nam, please, šta će da nam rade kad nas konačno ograde? Neće li možda krenuti da nas kolektivno guze nakon što nam prostor životni suze?
Nemoj ništa da ulepšavaš, ispričaj nam sve do kraja onako kako jeste, a ne sumnjamo da je grozno: “Zapažam da ne razumete planove država koje nas okružuju. Ne znam zbog čega niste shvatili zašto Mađarska zatvara svoju granicu sa Srbijom. Rukovodstvo Bugarske već je poslalo vojsku i oklopne jedinice na granicu s Makedonijom. U sklopu evropske strategije za pitanje izbeglica uveliko se traže prostori za njihovo trajno naseljavanje”.
Nećeš valjda da nam kažeš da im je namera da… uh, toliko je odvratno da nam je mrsko i u šali to pomenuti. A ovo uopće nije šala, naprotiv.
Neeee, bože! Samo to ne: “Ti prostori već su pronađeni van Evrope. Jedan od planova je da se stotine hiljada izbeglica nasele u ravnicama Ukrajine. Drugi plan je trajno naseljavanje izbeglica u srpskom prostoru”.
Kako li su, majke im, zamislili da to izvedu? Šta oni misle, da ćemo mi da sedimo skrštenih ruku dok nam Srbijicu pune kojekakvim tamnoputim dođošima?!
Miomire, javi se, očajni smo. Nikada nam tvoja mudra riječ utjehe nije bila ovako luđački potrebna: “Sadašnja politička elita Ukrajine želi da što tešnje sarađuje sa Evropskom unijom, pa će se, verovatno, u tom pravcu, jednim delom rešavati problemi izbeglica. Međutim, Srbija nije Ukrajina. Na žalost po srpski narod i Srbiju, naši političari nastoje svim silama da se dopadnu Evropskoj uniji. Ima u tome i mnogo sramotnog i nepotrebnog dodvoravanja, kao i nepromišljenih i štetočinskih postupaka, ali o tome nije sada reč”.
Reč je, naslućujemo, o nečem još gorem. Jesmo li pogodili, Miomire?
“Vi niste osposobljeni da predvidite šta će se dogoditi Srbiji. Narod, po ko zna koji put, nemoćno i sa zebnjom posmatra neprekidne političke greške koje se prave. Svaki pametan Srbin plaši se nastupajuće budućnosti. Ona će, najverovatnije, izgledati ovako:”
Kako, Miomire? Ne oklevaj, ne dremaj, već spisak nedaća spremaj dok još možemo da ti pomognemo. Zovi, Miomire, zovi – naši će međunaslovi za te život dati!
NAJVIŠE ILI NAJMANJE, BIĆE TEŠKO SRANJE: U Srbiju će za nekoliko meseci doći najmanje 150.000 izbeglica. Najmanje;
U SVE NAM MOŽETE DIRATI, SAMO NAS NEMOJTE IZOLIRATI: Srbija će biti izolovana ogradama i vojskom sa svih strana;
ŠTO BEZBEDNIJE ZA IZBEGLICE, TO NEBEZBEDNIJE ZA SRBLJE: Srbija će biti proglašena bezbednom zemljom za izbeglice;
DAĆE NAM NEKU SIĆU DA BI NAS KARALI K’O U PORNIĆU: Evropska unija daće novčanu pomoć za privremeni smeštaj izbeglica u Srbiji. Vas će, gospodine Vučiću, tapšati po ramenima i obećavati da će uskoro otvoriti neko od 150 poglavlja za prijem Srbije u EU;
LAKOVERAN NAROD NI NE SLUTI ŠTA MU ELITA SA EVROPOM MUTI: Politička elita Srbije ubediće narod da od (privremenog) naseljavanja izbeglica može da bude samo koristi;
SVE ĆE NAS OSUNETITI, A MI NEĆEMO NI OSJETITI: U kasnijem roku, privremeni smeštaj izbeglica neprimetno će prerastati u trajni smeštaj. Srbija će postati zemlja konačnog preseljenja izbeglica. Izbeglice će, od Evropske unije, dobiti kuće, naselja i sve potrebno, a naši političari dobiće malo pohvala i malo novca;
OTEĆE NAM SVIMA RADNA MESTA DA ZAPOSLE IZBEGLICA MILIJUNA DVESTA: Evropa će graditi fabričke pogone za izbeglice u Srbiji. Upošljavaće se samo izbeglice i niko drugi;
ZA SVEGA DECENIJA PAR, IZBEGLICE ĆE NAS BROJČANO NADJAČATI, TO JE JASNA STVAR: Srbija je zemlja sa staračkim stanovništvom. Sve ozbiljne demografske prognoze govore da će do 2050. godine Srbija biti umanjena za najmanje milion ljudi. Dotle će se izbeglice brojčano uvišestručiti;
JOŠ KOLIKO NAREDNOG LETA, PREPLAVIĆE NAS IZBEGLIČKA GETA: U vrlo doglednoj budućnosi država Srbija biće ispresecana naseljima u vlasništvu izbeglica;
ŠIPTARI SU OPASNO ZLO, ALI OVI ŠTO NAM DOLAZE SU JOŠ DUPLO GORI: Već 2050. godine u parlamentu će biti izglasano da su jezici izbeglica jednako vredni kao i srpski jezik, a pokrenuće se i postupak za formiranje novih pokrajina. Izbeglice iz raznih država, po principu okupljanja, neće želeti da žive neomeđene. Dobiće svoje škole, administraciju i policiju. Srbe za to niko neće ni pitati.
* * *
Uzmi se u pamet, Vučiću! Ne pecaj se na te njihove mamce u vidu nekakvih bezvrednih poglavlja, pristupnih fondova i ostalih šarenih laža. Slušaj svoj narod, zajebi te evrokrate.
Ako nisi kadar da u masi nerazgovetnih glasova i vapaja razabereš šta Srblji od tebe traže, slobodno pitaj Miomira, on jedini razume taj nemušti pučki jezik:“Gospodine Vučiću, duboko sam ubeđen da Vi zbog brige za tuđe narode i zalaganja da Srbija uđe u Evropsku uniju, zaslužujete velike nagrade i priznanja. Verujte mi, mnogo mi je žao što ta priznanja nikada nećete dobiti od srpskog naroda. To što sada radite, srpski narod od Vas nikada nije tražio, niti očekivao”.
Narod od tebe, nedokazani srpski premijeru, traži i očekuje da poslušaš Miomira. Država – to si možda ti; ali narod – to nedvojbeno jeste Miomir: “Nadam se da će ovo pismo biti povod da se Vi, i ekipa profesionalnih političara oko Vas, dobro zamislite i dogovorite kako da se sve navedeno ne dogodi”.
Kratak ti je fitilj, Vučiću. Brzo ćeš sagoreti ako li se samo usudiš da se oglušiš o Miomirovo pismo: “Ako Vas je nekim slučajem ovo pismo iznerviralo, onda nisam pogrešio kada sam, gledajući Vaše patnje za vreme poplava koje su se nedavno dogodile u Srbiji, zaključio da Vama nije mesto u srpskoj politici i da bi i za srpski narod i za državu bilo najbolje da Vi nestanete iz politike”.
Nije Miomir tamo neki opozicioni fićfirić, nekakvo kritizersko zakeralo. Miomir je nadasve Srbin, a pomalo čak i građanin: “Naglašavam da se ovo moje obraćanje odnosi na Vašu politiku prema izbeglicama i da nije pokrenuto nikakvim političkim motivima jer ja sam samo zabrinuti Srbin, građanin države Srbije”.
Učiniće ti se, Vučiću, da te Miomir ponizno moli da ga poslušaš. Varaš se, grdno se varaš! On te poslednji put opominje da se ne igraš njegovim strpljenjem, samo je lepo vaspitan pa bira reči: “Ljubazno Vas molim da sačuvate ovo pismo. Budućnost ne možemo da izbegnemo. Za svoj narod treba ponešto i da učinimo”.
Jesi li primetio, Vučiću, kako je Miomir, premda te organski ne podnosi, izdržao da ostane fin. Prosto k’o da te preklinje: ne bacaj moje pismo u Recycle bin.
