EU ZELENA REVOLUCIJA

Iako se nama u ovoj siromašnoj Srbiji može činiti da bar vode imamo u beskonačnim zalihama (a daleko je od toga) i dok zalivamo naše travnjake da bi nam dvorišta bila lepa, stotine miliona ljudi u svetu nemaju pristup vodi za piće, a čak milijarde imaju problema sa sanitarnim čvorom pa makar to bila klozetska jama. Od ukupne količine vode na planeti samo 2,5% je pitka voda, a od te količine je odmah dostupno samo 0,4%. Ostalo je u glečerima i ispod zemlje. I to malo što imamo – trošimo i zagađujemo nemilice. Pa šta nam je onda činiti, pitate se. Da li da se tuširamo ređe, sakupljamo kišnicu, puštamo vodu u toaletu svaki drugi put? Možda je ipak priču o neodrživom trošenju vodu najbolje ispričati kroz istoriju Zelene revolucije.

Šezdesetih godina prošlog veka u Indiji je bila na pomolu masovna glad, pa se indijski zvaničnici u dogovoru sa fondacijama Rokfeler i Ford odlučuju da pozovu Normana Borlauga, čoveka koji je u to vreme već dvadeset godina radio na novim sortama pšenice u Meksiku. Priča o putovanju 450 tona semena iz Meksika u Indiju i Pakistan 1965.godine prevazilazi bilo koji filmski scenario, ali kad je pošiljka najzad stigla, Borlaug je pod artiljerijskom vatrom Indije i Pakistana, koji su u međuvremenu zaratili, sejao pšenicu. Ta prva setva je bila najbolja ikad zabeležena u Južnoj Aziji. Do 1968.godine, Pakistan je mogao da prehrani čitavu naciju svojom pšenicom, a Indija je do 1974.godine proizvodila dovoljno svih vrsta žitarica za gladno stanovništvo. Za neverovatan poduhvat iskorenjivanja masovne gladi u Južnoj Aziji, Norman Borlaug je 1970.godine dobio Nobelovu nagradu za mir. U neverici, Borlaug je prokomentarisao da je Komitet verovatno želeo da kroz pojedinca simbolizuje ključnu ulogu poljoprivrede i proizvodnje hrane u svetu koji je gladan i hleba i mira.

Ako ovom svetu nečega nikad nije nedostajalo onda su to kritičari, pa se našlo kritičara i za Zelenu revoluciju, tj nagli porast poljoprivrednih prinosa u svetu, čiji je pokretač Norman Borlaug. Svaka revolucija, pa i ova ima svoje negativne posledice koje se vuku po istoriji prljajući sve ono dobro što je učinjeno. Više pesticida i đubriva zagadilo je vodene tokove, preterano navodnjavanje je dovelo do smanjenja podzemnih zaliha vode i ulaska morske vode u rezervoare što ih je učinilo neupotrebljivim, biodiverzitet se gubio zbog odgajanja samo nekoliko vrsta žitarica, otvorena su vrata Monsantu i ostalim velikim biohemijskim kompanijama… I tu dolazim do onoga zbog čega sam započeo priču o Zelenoj revoluciji. Ako ste se pitali gde čovečanstvo najviše troši vode, pretpostavljam da sad naslućujete. Možemo (i trebalo bi) da popravljamo česme koje cure, da zatvaramo vodu dok peremo zube, da pritiskamo industriju da uvodi inovacije koje u proizvodnji troše manje vode… ali sve je to detalj u odnosu na količinu vode koja se troši na hranu. 2000.godine se u svetu trošilo 400 kubnih kilometara vode na industriju, 800 na kućnu upotrebu i čak 2600 kubnih kilometara na poljoprivredu. Interesantni su podaci o virtuelnoj vodi, tj. o vodi koja se koristi za proizvodnju neke hrane: 1.000 litara za kilogram pšenice ali čak 15.000 litara za kilo govedine. Međutim, i tu je moguće napraviti izbor – kažu da je potrebno dvostruko više vode za proizvodnju kilograma kikirikija od kilograma soje, skoro četiri puta više vode za kilogram govedine od kilograma piletine, a skoro pet puta više za proizvodnju čaše soka od narandže nego za šolju čaja.

Dakle, ako se na sve ovo dodaju ogromna polja koja služe za proizvodnju biodizela, polako se stvara slika gde bi trebalo da se desi prava ušteda koja bi stopirala neodrživu potrošnju vode. Ali kako smanjiti količinu hrane svetu koji će za tridesetak godina imati još dve milijarde ljudi? Koju revoluciju danas pokrenuti da ne dođe do nove velike gladi ali i da se izbegne kriza vode? I kako pronaći balans, danas kada shvatamo da od ravnoteže sa prirodom zavisi naš opstanak, ali i sagnute glave moramo stalno ponavljati koliko je čovek neumereno biće?

Željko Stanković