ERDOGAN PRETI: Preplavićemo EU izbeglicama!

Gotovo 80.000 sirijskih izbeglica Turska drži na svojoj granici. Taj novi priliv, za koji se očekuje da će uskoro brojati još desetine hiljada ljudi, daje Ankari šansu da još snažnije pritisne Evropsku uniju.

Ni dosad nije u tome oklevala: kako navodi grčki portal euro2today.gr, što u Briselu nisu ni potvrdili ali ni demantovali, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan je prošlog novembra ucenjivao evropske zvaničnike da mu daju ne tri milijarde evra, koliko je zasad utanačeno, nego dvostruko veću sumu kao pomoć jer će u suprotnom pustiti izbeglice sa svoje teritorije da uđu u EU.

„U bilo kojem trenutku možemo otvoriti vrata ka Grčkoj i Bugarskoj i staviti izbeglice na autobus… I kako ćete onda s izbeglicama ako ne napravite dogovor? Ubijaćete ih?“, navodno je Erdogan kazao Donaldu Tusku i Žan-Klodu Junkeru, kojeg je, kao bivšeg premijera Luksemburga, još i podsetio da je njegova zemlja veličine gradića u Turskoj.

Ako su ti navodi istiniti, priliku za novu ucenu Erdogan sada je dobio zahvaljujući svojim neprijateljima, sirijskom predsedniku Bašaru el Asadu i njegovoj ofanzivi, koju potpomažu Rusija i Iran, na glavno uporište pobunjenika u Siriji. Oni su na ivici da budu potpuno poraženi na severozapadu zemlje, odakle civili već beže. Očajnički položaj protivnika legalnog i legirimnog režima naterao je njihove pokrovitelje sa Zapada i iz regiona da napokon „primete“ da u gradovima koji su pod dugotrajnom opsadom – naravno, Asadovih jedinica – i u kojima živi oko 190.000 osoba, navodno vladaju glad, žeđ i bolesti i da se od iscrpljenosti pada po ulicama.

U poslednje vreme su kao nikad ranije – premda je Sirija u ratu već izgubila četvrt miliona života, dok je 11 miliona ljudi moralo da pobegne iz svojih domova – učestali izveštaji o humanitarnoj katastrofi u toj zemlji. Pojačana zabrinutost se ne mora odmah pripisati isključivo strahu od toga da će pobunjenici biti potpuno izbačeni iz igre: desetine hiljada civila beže pred Asadovom ofanzivom i projektilima iz ruskih aviona – prema tvrdnjama Hjumen rajts voča – i kasetnim bombama. Ali, ako je briga za civile glavni motiv, pre nego želja da se spase pobuna protiv sirijskog lidera, bilo bi očekivano da se ne pritiska samo Rusija da obustavi bombardovanja, nego i da se od Turske traži da granicu prema Siriji otvori za izbeglice.

Evropa se od takvog zahteva, međutim, vidno uzdržava i, preko visoke predstavnice EU za spoljnu politiku Federike Mogerini, govori samo o dužnosti Turske da zaštiti izbeglice, kojih duž njene južne granice sad već ima gotovo 80.000. Ni reči o tome da ih ne treba samo držati u kampovima na sirijskoj strani i da bi one morale biti pripuštene preko granice, na bezbedno od „Asada i Rusa“. Ankari, sudeći po izjavama koje trenutno odatle stižu, ne pada na pamet da to svojevoljno učini.

Priliku da takav zahtev lično ispostavi nije iskoristila ni nemačka kancelarka Angela Merkel, najmoćniji evropski lider, kada je pre nekoliko dana boravila u Turskoj. Cilj njene posete joj je za eventualnu takvu pomisao vezao ruke: pričalo se o tome kako da EU pomogne Ankari da izbeglice zadrži na svom tlu i ne dozvoli im da se preliju u Evropu. Budući da se Turska već stara o 2,5 miliona izbeglih Sirijaca i da traži veliku novčanu podršku Brisela, Merkelova teško da je i pomislila na to da nagovara svoje sagovornike da pristanu da otvore granicu i prime još veći teret.

Kancelarka možda ima moralnu satisfakciju što je otvorila nemačke granice za izbeglice i primila njih oko milion. Ali, kao političarka sigurno se kaje, jer joj to ugrožava položaj. Ako se nastavi njen pad popularnosti zbog onoga što sve više Nemaca doživljava kao preteranu velikodušnost, nije nemoguće da i Merkelova, ako već nije, poveruje proceni Norberta Retgena, predsedavajućeg komiteta za spoljne poslove Bundestaga, kako je Vladimir Putin pokušava srušiti koristeći izbeglice.

Postoji, možda, način da se zaustavi novi egzodus Sirijaca ka turskoj granici. Ministar spoljnih poslova Valid el Mualem je poručio da se može razgovarati o primirju, ali samo ako Turska i Jordan zapečate svoje granice prema Siriji.

Mualem je tim rečima gotovo doslovce citirao raniju izjavu svog ruskog kolege Sergeja Lavrova. Suština je u tome što Jordan i Turska preko granica prebacuju opremu i ljude za neke od pobunjeničkih grupa. Budući da Rusija još direktnije pomaže jednu od zaraćenih strana, Lavrovljev predlog predstavlja način da se situacija makar privremeno umiri. Ni Jordan, ni Turska, ni Zapad nisu na tu ideju reagovali, barem javno, sem ako neki dogovor oko toga ne iskrsne na sastanku Amerike, Rusije i regionalnih sila posvećenom Siriji, koji bi trebalo da se održi u Minhenu.

Sudeći po stavu specijalnog istražiteljskog tima Ujedinjenih nacija, dogovor Vašingtona i Moskve bi u nekom trenutku u budućnosti morao uključiti i izručenje Asada i pojedinih njemu bliskih osoba stalnom Međunarodnom krivičnom sudu (MKS) u Hagu. Kako je saopštio istražiteljski tim, Asadov režim je odgovoran za utamničenje desetina hiljada civila, koje ubija izgladnjivanjem i uskraćivanjem medicinske nege u stravičnim uslovima sirijskih zatvora. To dovodi do tako masovnih smrti da se može izjednačiti sa državnom politikom istrebljivanja civilne populacije, što je zločin protiv čovečnosti, smatraju istražitelji UN, koji su stoga zatražili da se slučaj prosledi MKS-u. Ali, takvu odluku može doneti samo Savet bezbednosti, u kojem se mora očekivati veto Rusije, kakvim je štitila Asada i od kazne zbog upotrebe hemijskog oružja protiv civila.

„Sve zavisi od političke volje država. Čini se da je za Siriju trenutno nema. Ona je potpuno nekažnjiva, nažalost“, rekla je, kako prenosi Rojters, članica tima UN Karla del Ponte.

Asadovom izručenju se ne bi trebalo nadati. Kako sada stvari stoje, umesto da to zatraži od Rusije, Amerika bi bila presrećna i kada bi Putin, što je jednom naznačio kao mogućnost, odobrio Asadu azil u svojoj zemlji. Samo, sirijski predsednik više nema razloga da beži. Ne vidi se kako bi on mogao potpuno pobediti sve protivnike, ali položaj mu je, zahvaljujući ruskoj intervenciji, dovoljno učvršćen da više ne mora da se brine i za sopstvenu bezbednost, kao što je bio slučaj do pre nekoliko meseci.

Loše ne stoji ni najgora strana u sirijskom ratu, Islamska država (ID). Saudijskoj Arabiji i Ujedinjenim Arapskim Emiratima je do sada bilo dovoljno da izdaleka naoružavaju ustaničke grupe, i to islamističke, pa i one koje nisu mnogo bolje od ID. Sada se, kada je Asad stao na noge, te dve države nude da, ako se Amerika odluči na kopnenu intervenciju, pošalju svoju pešadiju u Siriju. Da im je bilo do direktnog učešća u sirijskom sukobu, mogli su barem da se još letos ne povuku iz vazdušnih udara koalicije pod američkim vođstvom na ID.

Takav potez su povukle jer im je, finansijskim iscrpljenim zbog pada cene nafte, bile previše da lete nad Sirijom i da intervenišu u Jemenu – čak i u toj zemlji nastoje da koriste što manje svoje pešadije i da umesto nje, kako se veruje, šalju plaćenike iz Afrike i Južne Amerike. Ni sada im kase nisu popunjenije, tako da verovatno samo žele svoje vojnike u Siriji kao polugu pritiska na ojačalog Asada, dok se za borbu protiv ID može pretpostaviti da je i dalje niže na njihovom spisku prioriteta. (Pravda)