Đuričko: Savamala je dokaz da je policija partijska

Meni su prve asocijacije na Sarajevo podeljene. Ne može se reći Sarajevo, a da nema onaj kontekst ratnog užasa, koji su ljudi u ovom gradu preživeli, a opet Sarajevo za mene znači i prijatelji, dobro druženje, predstave koje smo ovde igrali, filmove koje smo ovde gledali, ti ljudi koji sam ovde upoznao…

Duh Sarajeva, koji još uvek postoji – kaže u razgovoru za Danas glumac Nikola Đuričko, jedan od članova žirija glavne takmičarske selekcije na 22. Sarajevo film festivalu.

*Snimali ste filmove o i u Sarajevu, poput „Djece“ Aide Begić, „Top je bio vreo“ Bobana Skerlića ili filma Anđeline DŽoli „U zemlji krvi i meda“. Koliko je izbor tih vaših uloga bio i vaš politički stav?

– Teško da glumac može ulogom da ima stav. Uloga je najčešće stav pisca ili reditelja. Glumac je tu samo jedan od činilaca tog zajedničkog poduhvata koji se zove pravljenje filmova. Svoj stav sam ja rekao stotinak puta i prilično sam se loše proveo zbog toga. Ali mi se činilo da drugačije ne može.

*Ali, glumac bira da li će da učestvujete u određenom projektu na određenu temu…

– To jeste. Ali, filmovi nisu politički pamfleti, niti služe da se promovišu nečiji politički stavovi. Mogu biti, ali to onda samim tim nisu dobri filmovi. Meni se činilo da ja nisam mnogo ni birao uloge. Radio bih sve što mi se činilo zanimljivim.

*U kojoj meri glumac treba izvan svojih uloga da govori o takvim stvarima?

– Neke moje kolege imaju stav da ne treba da govore. Mnogi su vrlo grubi prema tome. „Šta ima glumac da priča išta“, kao da mi nismo inteligentni ljudi. Mislim da mašinbravari imaju pravo da imaju svoj politički stav. Nažalost, politika je veoma važan činilac naših života i utiče na naše živote. I čini mi se da svako ko je punoletan ima pravo da ima svoj stav i da ga javno iznese, ako neko hoće to da čuje ili ako ga neko pita. Ja pored toga smatram da kao umetnik i slobodan čovek imam čak i obavezu da to govorim, možda čak i glasnije i jasnije nego što bi se očekivalo, pogotovo što ja sebe doživljavam kao disonantni ton u ovoj harmoniji koja nas okružuje.

*Politika je svuda oko nas, kako kažete. Da li treba umetnik i da učestvuje u politici? Može li umetnička elita da se bori protiv političke a da i oni ne postanu njen deo?

– Verovatno da može. Ali, čovek mora da ima kičmu i svoj želudac, pa da preko nekih stvari ne može da pređe. Onog časa kada ste zloupotrebljeni od strane politike, vi ste izgubili svoju vrednost. Meni se čini da mi kao umetnici moramo da budemo slobodniji i hrabriji u nekim stvarima nego što političari smeju sebi da dozvole. Oni moraju da se dodvoravaju publici, da pričaju stvari koje ne misle, da čak uredno lažu bez nekih većih problema, kao što smo i primetili. A mi, umetnici, smo u potrazi za istinom. Ja se trudim da je i govorim javno i da je tražim na sceni, u filmovima, u književnosti, ili u bilo kom vidu umetnosti.

*Kako onda komentarišete istupe vaših kolega u političke vode?

– Svaki slobodan čovek koji ima 18 godina ima prava da učestvuje u javnom političkom životu i svi snose manje-više posledice svog delovanja. Ali, mislim da bi bilo ružno zabranjivati nekom, zato što je glumac, da se bavi politikom ili obrnuto baš zato što ste glumac, onda ste oslobođeni toga da živite u svom društvu i toga da u njemu javno delujete van svog posla.

*Jednom prilikom ste rekli da se političari sete glumaca samo pred izbore. A da li su ih se setili tokom sklapanja vlade?

– Nisam ja toliko blizu toga i ne znam koliko bih ja zaista umeo time da se bavim na taj način. Ali, sve političke partije, nažalost, pokazale su tu vrstu slabosti. Promocija je najvažnija, brojanje nekih poena, a suštinsko delanje politike kao uređivanje jednog društva nisam primetio da se desilo. Iste teme su na stolu sad već 16 godina koliko mi brojimo slobodu čiste demokratije kod nas, a da se pritom, mi kao društvo, nismo dogovorili šta se to desilo. Vrlo je podeljena, čak ne ni podeljeno, nego vrlo dominantno da se 5. oktobar naziva pučem, da se odnos prema Haškom tribunalu, koji može biti kritikovan, ne podržava, ali mi kao društvo moramo da znamo da li želimo da se ispitaju sve te stvari i da se otkrije ko je krivac, da bi se kao društvo distancirali od toga i da bi mogli da živimo sa našim komšijama, ali i sami sa sobom, u miru. Retorika se vraća u devedesete. Ovo je, nažalost, sve i dalje politika Slobodana Miloševića. Bar ja to tako doživljavam. Čini mi se da nismo uspeli da odemo dalje i da prođemo teme koje non-stop ponavljamo….

(Danas)