Nakon dugog čekanja, Švedska je na korak od NATO članstva. Poslednja prepreka na ovom putu bio je veto turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, koji je nakon mukotrpnih pregovora, pre svega sa Vašingtonom, ipak odlučio da podigne rampu za Stokholm. Turski predsednik dobio je za ovo određene protivusluge, ali se čini da pokušava delikatno da „hoda po žici“ i održi balans, jer je pitanje kako će se najnoviji događaji odraziti na njegov odnos sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, koji bi trebalo da ga poseti u Ankari sledećeg meseca.

Erdoganova odluka o članstvu Švedske može se nazvati iznenađujućom, s obzirom na to da je samo nekoliko sati pre nje bio prilično uverljiv kada je tražio da bi, ako NATO zemlje žele Švedsku u Alijansi, prvo EU članice trebalo da obnove davno napušteni proces priključenja Turske tom evropskom bloku.

Ovo je bio samo jedan od brojnih zahteva koje je turski predsednik postavio, a pre toga je kao razlog za veto navodio „zabrinjavajući stav Švedske prema muslimanima“, kao i to što, kako je rekao, „Stokholm ne čini dovoljno na suzbijanju terorističkih grupa“, misleći pritom na kurdske grupacije koje su u Turskoj proglašene terorističkim.

Ipak, generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg je veče pred samit Alijanse u Vilnjusu rekao da će Erdogan pristati na članstvo Švedske, a da će zauzvrat „Turska i Švedska nastaviti biilateralno da rade protiv terorizma, Stokholm će podržati proces priključenja Turske EU, a NATO će uspostaviti novu poziciju specijalnog koordinatora za borbu protiv terorizma“.

„Ovo je dobro za sve nas – za Švedsku jer će postati punopravna članica, a za Tursku jer će i ona, kao članica NATO, imati dobrobiti od jačanja saveza“, naveo je Stoltenberg u saopštenju, dodajući da da se Erdogan sastao sa njim i sa švedskim premijerom Ulfom Kristersonom, nakon čega je ova odluka doneta.

Razgovori sa Bajdenom

Mada Stoltenberg ističe razgovor sa njim i Kristersonom, teško da su oni mogli obećati Erdoganu nešto što bi ga preterano zanimalo. Pre će biti, smatraju stručnjaci, da je turski predsednik odradio posao ozbiljnog pregovarača, i dobio nekoliko važnih garancija od američkog lidera Džoa Bajdena za svoju zemlju, zbog čega je i promenio odluku.

Činilo se da je na prošlogodišnjem samitu u Madridu Erdogan bio spreman da prihvati finsko i švedsko članstvo u Alijansi, ali je ubrzo krenuo da kritikuje Stokholm zbog stavova prema onim grupama koje naziva „terorističkim“, kao i zbog nekoliko slučajeva javnog paljenja Kurana u Švedskoj.

POVEZANE VESTI

NATO: Ne tražimo sukob sa Rusijom, ali ona nije naš partner

Blinken: U interesu SAD i NATO da Turska dobije borbene aviona F-16

I pre nego što su stigli na NATO samit u Vilnjusu, Bajden i Erdogan su razgovarali telefonom, i tada je turska vlada saopštila da postoji značajna veza između švedskog zahteva za NATO članstvo i turskog zahteva za članstvo u EU.

Tanjug/AP Photo/Susan Walsh

Malo je reći da ovim NATO zvaničnici nisu bili zadovoljni, pa je tako jedan od njih za „Vašington post“ rekao da je Erdoganova ucena „beskonačna“. Takođe, portparol Evropske komisije rekao je da „ova dva procesa ne mogu biti povezana“.

Dimitrije Milić, programski direktor Novog trećeg puta, kaže za Euronews Srbija da je  se Erdoganova pozicija otkako je Bajden došao na vlast u Americi značajno pogoršala, iako je već imao problema sa administracijom Donalda Trampa.

„U vreme Bajdena ti su se odnosi pogoršali. Bajden je govorio o, baš tako formulisanom, genocidu nad Jermenima, a drugi element je što je Turska ispala iz programa za američke F-35 avione jer su hteli da kupe ruski vazdušni sistem S-400. Zato su pokušali da popune rupe novim F-16 avionima. Erdogan je ovu situaciju pokušao da iskoristi da poboljša svoj položaj, odnosno da svoju specifičnu poziciju iskoristi“, objašnjava Milić.

„Čitav sukob oko Švedske bio je zapravo sukob između SAD i Turske, gde je Švedska bila samo instrument. Turska je pokušala da istrguje u ovoj situaciji kada ima loše odnose sa SAD“, dodaje Milić.

Otvorene kritike koje je Erdogan upućivao Švedskoj su se samo pojačavale kako se samit bližio, a kako je za „Vašington post“ navela Asli Ajdintašbaš sa Bruking instituta, u pitanju je „njegov stil pregovaranja“.

„On zna da Turska neće ući u EU, ali želi da Evropljani takođe nešto ponude. Ruga se govorima NATO članica o velikim vrednostima, i sve svodi na pitanje koliko se daje, a koliko se traži“, istakla je Ajdintašbaš.

POVEZANE VESTI

Bela kuća: Bajden i Erdogan razgovarali o odbrambenim i ekonomskim prioritetima

NATO: Zlonamerne aktivnosti Irana na teritoriji Alijanse, Teheran da obustavi vojnu pomoć Rusiji

Erdoganova želja: Avioni F-16

Ono što je bila jedna od važnih tema pregovora između Bajdena i Ergodana, jeste zahtev Ankare da joj SAD prodaju F-16 avione, a taj zahtev već duže vreme stagnira.

Turska je 2017. godine kupila S-400 raketne sisteme od Rusije, ali su joj nakon toga uvedene sankcije. Ankari je sada neophodno da modernizuje svoju vazdušnu flotu, i dala je zvaničnu ponudu za kupovinu novih F-16 aviona.

Bajdenova administracija nije imala ništa protiv ove transakcije, ali su je zato u Kongresu blokirali. Mnogi kongresmeni smatraju da Turska „nije dovoljno pouzdan saveznik“, i često kritikuju tu zemlju zbog onoga što smatraju narušenim demokratskim vrednostima.

POVEZANE VESTI

NATO o Srbiji i stanju na KiM: Potrebna hitna deeskalacija, Beograd i Priština da se vrate dijalogu i primeni sporazuma

Ukrajini poziv u NATO „čim se saglase članice i steknu uslovi“, Zelenski: Apsurdno što nije postavljen vremenski okvir

Sada, međutim, stvari izgledaju malo drugačije, i izgleda da je Kongres ipak pristao na prodaju. U nedelju, Erdogan je Bajdenu otvoreno zahvalio na pokušajima da obezbedi izvršenje transakcije, a samo dan kasnije stiglo je Stoltenbergovo saopštenje o turskom podizanju veta.

profimedia

Bajden i Erdogan ponovo su razgovarali prvog dana samita, i to, kako su rekli iz Bele kuće, „o regionalnim pitanjima od zajedničkog interesa, uključujući o njihovoj trajnoj podršci Ukrajini i važnosti očuvanja stabilnosti u Egejskom moru“.

U Bajdenovoj, kao ni u Stoltenbergovoj izjavi povodom dizanja turskog veta, nije bilo konkretnog pomena prodaje F-16 aviona. Ipak, veoma je verovatno da je to bio deo dogovora jer je iz Pentagona dan kasnije saopšteno da su američki i turski ministri odbrane razgovarali o „podršci SAD vojnoj modernizaciji Turske“.

Takođe, američki državni sekretar Entoni Blinken rekao je da je „u interesu SAD i NATO da Turska dobije borbene avione F-16“.

„To je ono što radimo u Alijansi. Pobrinemo se da svi njeni članovi imaju tehnologiju koja im je potrebna kako bi Alijansu učinili što snažnijom“, rekao je Blinken u razgovoru za televiziju MSNBC, insistirajući na tome da su Švedska i F-16 avioni „uvek bili dva odvojena pitanja“.

Moskva ostavlja otvorena vrata za saradnju

Još jedna važna dimenzija Erdoganoog podizanja veta na članstvo Švedske u NATO, jeste to kakve bi posledice ova odluka mogla da ima na njegove odnose sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom.

Mada do sada između njih dvojice nije bilo većih tenzija, nekoliko poteza turskog predsednika u poslednjih desetak dana moglo bi to da naruši, pre svega zbog stava Turske prema Ukrajini.

Milić iz Novog trećeg Puta kaže da su, još pre rata, Turska i Ukrajina radile na razvijanju strateškog partnerstva.

„Turski vrlo jasan interes tu, jeste da spreči širenje ruskog uticaja na Crno more. Rusija koja bi izašla na Crno more u punom formatu je prepreka da Turska bude najdominantnija sila u tom regionu“, ističe Milić.

Iz Moskve su se protivili članstvu Finske i Švedske u NATO, i, naravno, upozoravaju i dalje protiv sve izglednijih obećanja Ukrajini da će postati članica Alijanse kada se rat završi, što prognoziraju lideri njenih zapadnih saveznica.

Čini se da u Moskvi, ipak, ostavljaju otvorena vrata da ovi potezi ne pokvare potpuno njihove odnose.

„Rusija zna da Ankara ima obaveze kao zemlja članica NATO, i uprkos neslaganjima, postoje područja gde Rusija i Turska imaju zajedničke interese. Međutim, ako zovemo stvari pravim imenom, niko ne želi da vidi Tursku u Evropi. Moskva namerava da nastavi razvoj dijaloga sa Ankarom“, rekao je portparol Kremlja Dmitrij Peskov.

Ništa više od ekonomskih interesa?

Erdogan se nedavno sreo i sa ukrajinskim predsednikom Volodimirom Zelenskim, i tom prilikom rekao kako „Ukrajina zaslužuje da bude članica NATO“.

Povrh toga, još jedna stvar koja bi mogla da naljuti Putina jeste i to što se Zelenski iz posete Ankari u Ukrajinu vratio sa petoricom komandanata Azovske brigade, poznate po učešću u bici za Marijupolj, što prema rečima Moskve, predstavlja kršenje dogovora.

Iz Kremlja rekli da „Rusija nije bila obaveštena o tome, a Turska je obećala da će zadržati bivše ratne zarobljenike na svom tlu“, i tvrdili da je NATO izvršio pritisak na Tursku da prekrši dogovor, kako bi se demonstrirala solidarnost sa Alijansom pred samit u Vilnjusu.

Tanjug AP/Vyacheslav Prokofyev, Sputnik, Kremlin Pool Photo via AP

Milić, međutim, smatra da osim ekonomskih interesa, Rusija nema šta drugo da ponudi Turskoj.

„U političkoj sferi ima vrlo malo poklapanja. Prvo, različiti su im ineresi na Kavkazu, zatim Erdogan je podržavao prijem, ne samo Ukrajine, već i Gruzije u NATO još ranije. Ovde, Turska je više podržavala Ukrajinu – zatvorila je Bosfor, brani ukrajinsko žito, slala je oklopna vozila i Bajraktar dronove… ako bismo gledali turski doprinos od početka rata, on je apsolutno na ukrajinskoj strani“, kaže Milić.

„Nisu isključili ekonomsku saradnju sa Rusijom zbog obostrane ekonomske koristi, ali gledaju strateški na Ukrajinu kao potencijalnu barijeru na ruski uticaj koji se može širiti u regionu njihovog interesa“, ističe on.

Za avgust je najavljen sastanak Putina i Erdogana, za koji je pitanje kako će izgledati, i kakve bi poruke mogle da se šalju nakon svih ovih poteza turskog predsednika.

„Politički, Putin Erdoganu ne treba, ali treba mu ekonomski, kao i Turska Rusiji“, zaključio je Milić.