Sečivo Erdoganovog mača

Redžep Tajip Erdogan je vođen religijom, sopstvenim egom i turskim nacionalizmom, koji žudi da vrati dobra stara vremena, kad je Osmanska imperija bila na ravnoj nozi sa Evropom i gospodar muslimanskog sveta.

To predstavlja uverenje kolumniste Haareca Davida Rozenberga, koji u ovo malo reči skenira sultana u (ubrzanom) nastajanju. Ipak, odmah i dodaje da Erdoganov islamizam daje prednost biznisu i slobodnom tržištu i daleko je od odsecanja glava nevernika. Ali, kako su – kao „dar“ propalog puča, demokratske vrednosti i osnovna prava podanika, koje bi valjalo da prate takav put (i dosad u više prilika narušavana) – sada su zamahom osvetničkog mača već ozbiljno ugrožena, pa se tako potkopava i, svakako, razumljiva zaštita režima. Pohod za osiguranje potpune vlasti sveopštom nestrpljivom „sečom knezova“ (desetine hiljada uhapšenih, otpuštenih, suspendovanih) odstupa od valjanog vladanja i više nalikuje običajima prošlih vekova.

Opštu pažnju poklonjenu turskom cunamiju sasvim dobro objašnjava jedan od komentatora, koji se upitao: „Šta sa Turskom? To još jednom zaokuplja političare i diplomate u Evropi i Americi posle neuspelog vojnog udara i oštrih mera, koje je preduzeo predsednik Erdogan. Da je Turska zemlja od marginalne strateške, ekonomske i regionalne važnosti, njeno unutrašnje previranje ne bi bilo naročito vredno posebne pažnje. Turska nije deo arapskog Bliskog istoka, niti je – glavninom – deo Evrope, uprkos široke zapadne usmerenosti i veza. Položaj Turske je jedinstven: razapeta je geografski, kulturološki i mentalno. Kročila je na obe strane. I to je jedan od razloga što nema lakih odgovora na sadašnja zabrinjavajuća predviđanja, kao i na dugoročnija viđenja budućnosti.“

Otkad je 2002. godine njegova Partija pravde i razvoja (AKP) došla na vlast, već dobro pripremljeni Redžep Tajip Erdogan je sve više kontroverzna ličnost oko koje su podeljeni sudovi pristalica i protivnika. Opis preuzet iz nepristrasnog Gardijana je precizno određena mera na političkoj vagi: voljen u masama konzervativne, radničke klase, među biračima u unutrašnjosti i ruralnim prostorima, sa kojima se identifikuje, nije prihvatljiva prilika za srednju klasu, obrazovanije i bolje stojeće žitelje u gradovima. Ovi drugi u neoislamizmu vođe AKP vide pretnju turskoj sekularnoj tradiciji, demokratskim dometima Evrope, kojoj žele da se pridruže. Erdoganovo sistematsko promovisanje islamskih religijskih normi u svakodnevnom životu i, ništa manje, stav prema ulozi žena u društvu, upotpunjeno je jačanjem političke autoritarnosti i netolerancije prema neistomišljenicima. Njegova neukrotiva nastojanja su podelila Tursku mnogo pre nego što su tenkovi izašli na ulice. S razlogom okrivljavan za nedozvoljivu popustljivost prema optužbama za korupciju u ešalonu bliskih saradnika i među rođacima, koje su izbile na videlo 2013.

Ranije, čistka u vojsci i obnovljena kampanja protiv Kurda i nenasilnih boraca za njihova prava delovale su kao cinično lukavi poduhvat. Sve je to povećavalo nestabilnost, a u isti mah cementirajući Erdoganovu kontrolu nad parlamentom. Ali samo kriviti predsednika Erdogana za sve nevolje Turske bilo bi preterano glupo. On je svakako uspeo da održi ‘ucelo’ zemlju, koja je relativno skoro ušla u poznanstvo sa demokratijom, a sam je izabrani lider i načalstvuje vidljivom poboljšanju životnog standarda i rasta ekonomije, što objašnjava gde su koreni podrške kakvu uživa, uprkos svih grehova i pogrešnih računica.“ Odmereni analitičari konačno i savetuju kako naći izlaz iz začaranog kruga. Pre svega, Erdogan mora da se „ohladi“, ne da pokušava da iskoristi situaciju da „naplati stare i nove račune“. Umesto apetita da uvećava predsedničku moć, trebalo bi da osigurava primat parlamentarne demokratije, legitimna prava kurdske opozicije, da ukine vanredno stanje i da digne ruke od pretnji o uvođenju smrtne kazne i, naravno, da zaustavi napade na slobodu govora i proganjanje nezavisnih novinara i akademske zajednice.

Recept zvuči sasvim jednostavno, ali ne čini se da je brzo ozdravljenje na vidiku. Upućeni nalaze da je nasilje Erdoganovog režima nad demokratskim normama „manje usmereno na nametanje islama turskom društvu, a mnogo više je okrenuto uklanjanju ličnih neprijatelja“. Potpuna opsednutost imamom Fetulahom Gulenom, ma kolika da je moguća uloga u neveštom udaru, izvesno je dobar primer. Sada je Erdoganu „satana“ i opaki nacionalni izdajnik. Bivši partner – međutim – svojim razuđenim sistemom školovanja vernika (mreža škola i širom sveta) i razmeštanjem tako veoma obrazovanih muslimana u sve pore društva strateški je sigurno smišljeniji korak za dalje domete islama u Turskoj i sistematsko potiskivanje sekularnog kemalizma, koji je Ataturk utemeljavao pre skoro sto godina, čak i zakonom zabrani nošenja fesa i obavezom da glavu građana pokriva šešir. Neposlušnost je strogo kažnjavana. Pamti se da je ratni brod „Hamidie“ bombardovao grad Rize, a pedeset sedam verskih pobunjenika, koji su još imali i turbane, javno su obešeni – za primer drugima. Zakon je još na snazi, ali je pre dve godine paragraf o kazni za Turke bez šešira ukinut. Potrebe Erdoganove vlasti su drugačije.

– (Danas)