Регион комада Тодорићев иметак
Сецесионистички процес распарчавања имовине „Агрокора” почео је и пре него што су дугови презадуженог хрватског тајкуна Ивице Тодорића ујединили бивше југословенске републике.
Свако се последњих недеља отима за своје парче концерна.
Прво је Хрватска експресно донела „лекс Агрокор” и поставила принудну државну управу у приватну фирму.
Уследила је реакција из суседне Словеније, која је најављивањем „лекс Меркатора” ставила тапију на свој део иметка. Томе је претходила сумња словеначких власти да је централа испумпавала капитал из овог малопродајног ланца. Србија није доносила посебан закон, али је најавила појачану девизну контролу.
И то по основу Закона о девизном пословању како би спречила одлив новца ка Загребу. Од свих земаља у региону једино су представници власти у Босни и Херцеговини седели скршених руку.
Милорад Додик, председник Републике Српске чак је и поручио да га баш брига за дугове хрватског тајкуна. Са њим се, сасвим сигурно не слажу, представници привреде којима Тодорић дугује око 150 милиона евра за испоручену робу. Многима од њих „Конзум” је главни пословни партнер, па би немогућност да наплате своја потраживања уједно значио и крај њихове пословне каријере.
После индивидуалних напора да свако заштити своје парче Тодорићеве имовине, уследио је заједнички састанак министара трговине и привреде у Београду. За овалним столом у Немањиној 11 нашли су се сви регионални државни званичници, изузев Хрвата.
Мартина Далић, министарка привреде Хрватске позив није ни добила. Намера креатора регионалне економске политике била је да Загребу пошаљу поруку да неће потонути заједно са Тодорићем и да према Хрватској могу да наступају као блок. Та порука разљутила је тамошње државне званичнике који су одмах узвратили реакцијом да очекују да се право власништва „Агрокорових” фирми у региону поштује.
Епизода око распарчавања Тодорићеве имовине на моменте је добила и хладноратовске елементе, јер се игра водила и око тога ко има бољи колатерал, односно средство обезбеђења: руске банке, које су Тодорићу позајмиле више од милијарду евра или амерички хеџ фондови, купци ризичних ПИК обвезница (паyмент ин кинд), које инвеститори зову временском бомбом.
На све то, регионални тајкуни већ одашиљу димне сигнале. Међу првима је то учинио Мирослав Мишковић. Потпредседник „Делта холдинга” и генерални директор „Делта аграра” Иван Костић наговестио је могућност да се нека од компанија из састава „Агрокора”, која ће проћи кроз процес реструктурирања, оснажи капиталом „Делте”.
„Ми смо као компанија изузетно стабилни, поседујемо снажан финансијски потенцијал који се у одређеном тренутку може искористити да се нека од компанија из састава „Агрокора”, која ће проћи кроз процес реструктурирања, доста оснажи и поново постане респектабилан играч на тржишту“, поручио је Костић у интервјуу загребачком „Пословном дневнику”.
Са друге стране, Драган Муњиза, дугогодишњи представник управе „Конзума” за хрватске медије је говорио о томе како су „Атлантик групи”, која је у власништву Емила Тедеског, занимљиви и „Ледо”, и „Јамница”, и „Звијезда”, и „Рото динамик”. Врло их тешко могу добити у стопостотно власништво, јер нису једини повериоци. Из „Атлантика” нису потврдили ту информацију.
Чини се да је комадање иметка хрватског тајкуна почело истог тренутка кад је рејтинг агенција „Мудис” крајем јануара објавила да „Агрокор” има изгледе да банкротира. Хрватска штампа је писала да „Кока-Кола” жели да купи „Јамницу”, која је у то време на берзи вредела око пола милијарде евра. Преговори су, наводно, пропали јер је Тодорић тражио више, а „Кока-Кола” нудила мање. Суштински – и „Јамница” и све фирме из „Агрокоровог” система практично су већ распродате.
Концерн је годинама пословао тако што су једне фирме уписиване као колатерал, односно средство обезбеђења, приликом узимања кредита за неку другу фирму из система.
Према речима економисте Александра Влаховића у овом случају се превиђа да је дуг исто што и власништво.
– Много је теже продати део система који је оптерећен унакрсним јемствима. Нико не жели да преузима обавезу за нешто за шта није јасно шта купује. Моје искуство из консултантског посла говори да је могуће постићи стендстил аранжман са банкама, који практично значи мировање обавеза и наставак кредитирања, али да је готово немогуће направити аранжман добровољног реструктурирања без стечајног механизма – објашњава Влаховић.
То значи да ће банкари у конкретном случају врло тешко пристати да отпишу део дугова и одрекну се зараде. Такође, током наредних 15 месеци колико, по „лекс Агрокору”, привремени државни управник Анте Рамљак може да буде у фирми, тешко ће моћи да се избегне сценарио по коме реструктурирање компаније неће коштати пореске обвезнике.
– Новац ће у наредном периоду моћи да се обезбеди само из два извора: или ће га дати кредитори или држава, а ја њихову сагласност тренутно не видим. С обзиром на то да су се повлачиле супротне акције мале су шансе да заиста намеравају да реструктурирају концерн „Агрокор” а да то на крају не кошта хрватски буџет – закључује Влаховић. (Politika)