NTERVJU: MAJKL ĐORĐEVIĆ, PREDSTAVNIK SRPSKE DIJASPORE U SAD, BIVŠI PREDSEDNIK KONGRESA SRPSKOG UJEDINJENJA Matica je od nas htela pare, a ne savete i pamet

Kada je srpska nacija u pitanju, druga i poslednja decenija dvadesetog veka bile su presudne za njegovu sudbinu. I dok je na početku veka Srbija bila slavna pobednica Velikog rata, a Srbi su bili poštovan narod, u poslednjoj deceniji tog veka Srbija je poražena i svrstana među svetske parije. U tek izašloj knjizi u izdanju izdavačke kuće Klio „Decenija iluzija” Majkl Đorđević, jedan od naših najpoznatijih emigranata, osnivač i predsednik Kongresa srpskog ujedinjenja, srpski Amerikanac koji je emigrirao u SAD još 1956. bavi se detaljno tim periodom istorije koji „karakterišu propuštene prilike, zakasnela delovanja i pogrešne odluke”. Kad govori o dijaspori, Americi i Srbiji, glavnim akterima tragedije devedesetih, Đorđević se ne oslanja samo na svoje sećanje i svedočenja, već i na jako bogatu arhivsku građu, zbog čega se ocenjuje da ova knjiga ima veliki značaj i sa istoriografskog stanovišta. O dijaspori se kod nas govori malo, a istoriografija za nju čak ima često slepu mrlju, pa je ova knjiga jedinstvena i po tome što na hiljadu stranica prikazuje političke i druge napore da pomogne zemlji matici i razotkriva sve zablude koje prilikom tog susreta proizilaze.

Kao čovek koji je učestvovao u gotovo svim pokušajima dijaspore da svojim savetima i vezama u Americi pomogne matici u tim prelomnim godinama, kako sa ove distance gledate na taj period?

Šta je bila vaša najveća zabluda?

Mi smo čvrsto verovali da će naš intelektualni i materijalni kapital pomoći da se napravi jedan most između Srbije i dijaspore. I to je bila zabluda. U mnogim razgovorima sa opozicijom i političarima na vlasti često bi im se omaklo da nam daju do znanja da ih interesuju pare, a da oni imaju pamet, da je pamet u matici , a pare su u dijaspori. Verovali smo da su promene sistema moguće i da naše iskustvo u Americi, naš intelektualni potencijal mogu da pomognu političkoj eliti. Ali brzo se ispostavilo da nijedan savet nisu uvažili.

Razočarali ste se i u Ameriku?

Iluzija o Americi je zaista bila velika. Verovali smo da će novi svetski poredak biti izgrađen na univerzalnim i moralnim vrednostima, da Amerika ne treba da ide da se bori i ubija „čudovišta” već da treba da ostvaruje svoj uticaj preko kulture, umetnosti, filmova, muzike, demokratije. To se zaista nije desilo.

Ali glavni cilj dijaspore vaše generacije bio je da se Srbi oslobode „komunističkog jarma”. To je i razumljivo jer vi ste iz ideoloških razloga emigrirali u Ameriku?

Pažljivo smo pratili događaje u Jugoslaviji, posebno posle smrti Tita. I pre njegove smrti, na primer, u „Njujork tajmsu” 24. marta 1980. pojavio se tekst u kome se SSSR i SAD podsećaju da treba da reše kako da se posle tog događaja postavi Jugoslavija čiji se raspad već tada predviđao. Znajući za veze i uticaj „Njujork tajmsa” vodeći ljudi u našoj dijaspori bili su zabrinuti, pa je profesor Đorđe Vid Tomašević još u aprilu 1980. objavio u istim novinama tekst u kome je upozorio da bi bilo nemoguće bez drastične ekonomske i političke hirurgije deliti jugoslovensku federaciju i da podela ni u najboljem slučaju ne bi mogla da zadovolji interese bilo koje razdvojene celine.

Ali sada se zna da se raspad Jugoslavije predviđao i pre toga?

Deset godina pre Titove smrti, u poverljivom izveštaju od 20. novembra 1970. godine, CIA je nagovestila raspad Jugoslavije. Njena struktura, državno uređenje i odnosi između republika i pokrajina bili su okarakterisani kao svojevrsna izmišljotina 20. veka. Rečeno je da je to država skrpljena od različitih nacija, različitog istorijskog i kulturnog nasleđa.

Prvi put ste pokušali da stupite u kontakt sa Slobodanom Miloševićem posle razgovora sa vašom koleginicom bankarkom Borkom Vučić. Napisali ste mu pismo u junu 1989. Šta ste hteli sa tim?

U dijaspori smo se dvoumili oko Slobodana Miloševića. Nije nam bilo jasno da li on zaista hoće da promeni sistem, da ga demokratizuje. Da li je uopšte svestan da je Berlinski zid zauvek srušen ili veruje da će se nekako ponovo vratiti komunistička era. Napisao sam mu pismo u kome sam rekao da sam nakon dužeg vremena odlučio da mu pomognem i da iskreno želim da njegov rad na jačanju i preporodu Srbije uspe. Napisao sam i da mu želim da njegova uloga u istoriji bude veća od uloge Garašanina i Pašića.

Nije vam odgovorio?

Nije. Samo mi je preko Borke Vučić poručio kako je zadovoljan da ga Srbi u dijaspori smatraju Pašićem i Garašaninom. Bio sam zaprepašćen.

Savetovali ste mu preko Borke Vučić da poseti Kaliforniju?

Naravno, jer tada je bilo vreme da se ostvare bliži kontakti i veze. Milošević je međutim smatrao da je baš jako važan i veliki zato što nije primio Cimermana, nego ga je zavlačio ne znam koliko dana.

Šta je najviše zbunjivalo dijasporu u tim mutnim i teškim vremenima ?

Dijaspora odana matici pokušavala je bezuspešno da obavi nemogući zadatak: da odvoji komunističku ideologiju i stvarnost u Srbiji od srpskog identiteta i nacionalnih interesa….

(Politika)