Neorajizam i neoosmanizam

 Sada će patriotski analitičari nesumnjivo početi da ukazuju na opasnost od neoosmanizma, a ja im skrećem pažnju da je neoosmanizam nemoguć bez neorajizma. Nadam se da ste razumeli šta je pisac hteo da kaže

Čuvši blagu vest da je naš elčibaša, Dačić, visokom gostu, Erdogan-paši, otpevao pesmu na turskom, najpre sam pomislio da je srećna okolnost što Dačić pred Visokim Gostom nije odigrao i trbušni ples (mada bi to bio fascinantan prizor), a onda sam pomislio da je još srećnija okolnost što sultan Redžep nije pao u iskušenje da Dačiću podvikne da skine tavu „da okači pušku“, da mu napravi cicvaru, pa da posle izađe napolje, da mu „prošeta opanke“.

Takve su – i još mnogo gore stvari – svojevremeno (sve do početka XIX veka) radile Osmanlije po zemlji Srbiji, pa su se naši preci pobunili, podigli ustanke, proterali Turke sa „svete“ srpske zemlje, ali sada sam siguran da bi ustanici – da im je samo neko mogao pokazati šta će od njihove rabote ispasti u XXI veku – promptno podvili repove, položili oružje i izvinili se ondašnjem sultanu. A zašto? Zato što bi – da su mogli pogledati izveštaje Pinka i RTS-a – shvatili da će džaba krečiti i krvaviti gaće, a da ih je Filip Višnjić masno slagao obećavajući da će drumovi poželet Turaka, al’ da Turaka nigde biti neće.

Pretpostavljam da ste dosad dokonali da ciljam na posetu Erdogana i Vučića Novom Pazaru, gradu koji je tom zgodom – izgledao – ili možda stalno tako izgleda – kao Dijarbakir, sa sve šumom turskih barjaka, transparenata ispisanih turskim jezikom i ovacijama „Sul-tan Er-do-gan“, tako da bi onaj naš turista sa Marsa – da je video ono što smo videli mi – bezbeli pomislio da je Vučić došao u posetu Turskoj u svojstvu kajmakama dalekog vazalnog vilajeta sa brdovitog Balkana.

Mislim da je i JSP Vučić stekao sličan utisak kao i pomenuti Marsovac, jer da nije, zacelo se novopazarlijama ne bi obratio sledećim rečima: „Znam da neću biti pozdravljen ni upola kao Redžep Tajip Erdogan, ali imam dovoljno hrabrosti da vam kažem da sam radio i radim najbolje što mogu i u interesu svih građana bilo koje veze i nacije.“ Bile su to, fakat, lepe reči, verovatno i iskrene, ali se gvozdena novopazarska vrata ipak nisu otvorila, pa je Vučićevo obraćanje propraćeno zvižducima i negodovanjem, što je moju malenkost navelo na pomisao da je Vučićev državnički gest došao pomalo prekasno, posle decenija velikosrpskog osipanja drvlja i kamenja na „poturice“ i „izdajice“ srpskog roda, posle pretnje „sečenjima ruku“, posle skidanja (u saradnji sa srpskim železnicama ) nedužnih Bošnjaka, državljana Srbije, s voza i njihove egzekucije u istočnobosanskim vukojebinama, posle – da ne nabrajam – na silu Boga (i samo delimično) prekinute serije činjenja (i nečinjenja) svega s ciljem da se srbijanski Bošnjaci osete strancima u Srbiji i da – ako Bog da – pokupe pinkle i odu u Anadoliju. Sada će patriotski analitičari nesumnjivo početi da ukazuju na opasnost od neoosmanizma, a ja im skrećem pažnju da je neoosmanizam nemoguć bez neorajizma. Nadam se da ste razumeli šta je pisac hteo da kaže. (Danas)