Preciznosti radi, novi model „renoa“ neće proizvoditi struju više nego drugo vozilo na istu bateriju, ali će omogućiti da struju ubacujete u mrežu kada procenite da vam se isplati. Ideja je da korisnik novog modela poznate francuske marke puni auto noću, u vreme kada je struja i četiri puta jeftinija, dok bi danju, kada vozilo nije u funkciji, struju prodavao po znatno višoj ceni.

Poznata firma reklamnu kampanju vodi kao mogućnost da siromašniji građani na što lakši način dođu do električnog automobila. U pitanju je vozilo srednje cenovne klase, čija je vrednost oko 25.000 evra.

Francuski pronalazači su se odlučili da inovacijom u solidnom vozilu bitno pojeftine nabavku i kasniju upotrebu e-vozila i porodicama sa skromnijim primanjima omoguće da jednostavnije dođu do ekološkog automobila. Time je u pariskim krugovima otvorena debata o tome ko kupuje električna vozila otprilike dvostruko skuplja od vozila iste klase na fosilna goriva.

Nesporno je da su siromašniji u mnogo težem položaju ako hoće da nabave moderan auto i sve je vidljivije da se problem mora rešiti ako se podstiče relativno brzi prelazak na automobil koji tokom vožnje ne emituje ozloglašeni ugljen-dioksid.

Na prvi pogled može izgledati da u Evropskoj uniji građani i kompanije brzo modernizuju vozni park. Lane je broj električnih vozila povećan za 58 odsto, sa 1,9 na 3,1 miliona ovakvih automobila. Najviše modernih vozila je u Nemačkoj – 1,1 milion, ali to je tek 2,4 odsto od ukupnih 47 miliona automobila u najvećoj unijskoj državi.

U Francuskoj 630.000 električnih čini tek 1,5 odsto od ukupnih 42 miliona vozila. U Italiji je broj električnih i hibridnih vozila jedva 175.000 naspram oko 37 miliona na fosilna goriva.

Situacija na putevima je daleko najpovoljnija u Norveškoj, gde oko 630.000 e-vozila čini bezmalo četvrtinu svih četvorotočkaša. Razlog su izuzetno velike subvencije kojima je bogati Oslo podsticao prelazak na ekološki prihvatljivije automobile. Ali, u poslednje vreme Norveška smanjuje subvencije u ove namene, pa je i brzina prelaska na „zelena vozila“ u zemlji na severu Evrope poprilično snižena.

Mada brojka od preko tri miliona e-vozila na drumovima Unije na prvi pogled imponuje, njih je tek 76 na 10.000 svih automobila. Posebno je prelazak na „zeleni saobraćaj“ spor u siromašnijim državama. Bugari se još hvališu kako su unazad 15 godina broj vozila sa 210 povećali na 390 na svakih 1.000 stanovnika, dok je kod Rumuna u istom razdoblju broj vozila sa 193 dostigao 382 na svakih 1.000 žitelja.

Što se tiče e-vozila, kod prvih je na drumovima oko 12.000, uprkos izdašnom državnom subvencionisanju domaćeg proizvođača „dačije“ da izbaci sopstveno ekološko vozilo. Tek je oko 2.000 e-vozila u vlasništvu bugaskih kompanija i građana.

I pored teškoća koje prate ovaj segment „zelene tranzicije“, Evropski parlament je nedavno odlučio da u celoj EU godine 2035. prestane proizvodnja vozila sa motorom na unutrašnje sagorevanje. Procenjuje se da će tada oko 40 odsto automobila i manjih dostavnih vozila biti na struju ili hibridno. Deset ili 15 godina kasnije, još nije precizirano, u Uniji bi trebalo da bude zabranjena i bilo kakva vožnja automobila na fosilna goriva, čime bi se, stav je parlamenta u Strazburu, snažno podstakla celokupna „zelena tranzicija“.

Međutim, uz Rumune i Bugare, prigovori na brzinu kojom se predviđa velika transformacija stižu i iz Mađarske, Slovačke, Italije, Poljske… Zajedničko je svima da ističu kako je reč o preskupom zaokretu za siromašnije države, još više za njihove stanovnike.

U osnovi poprilično velikog broja vozila na struju su ogromne državne subvencije kojima bogati Zapad podstiče preobražaj. Toliki izdaci su prevelik zalogaj za mnogostruko tanje klase istočnoevropskih država na čijim drumovima se „zelena tranzicija“ odvija i nekoliko stotina puta sporije. Već i aktuelno dupliranje vozila na fosilni pogon u vlasništvu rumunskih ili bugarskih građana nije toliko izraz povećanih zarada u ovim državama, koliko jeftinoće polovne starudije koju bogati Zapad što pre i što više uvaljuje drugima, pa i „braći“ na istoku kontinenta.

Što se tiče Srbije, ali i njenih suseda na Balkanu, električa vozila su retkost. Država je pre četiri godine započela subvencionisanje i te sezone je kupljeno 112 e-automobila, dok su sledeće godine uvećani podsticaji pomogli kupovinu 441, lane 625 vozila. Ove godine za iste namene je izdvojeno 2,35 miliona evra, dvostruko više nego prethodne, a visina subvencije je do 2.500 evra za putničko, odnosno do 5.000 evra za teretno vozilo.

Susedna Bosna i Hecegovina za iste namene godišnje izdvaja po 250.000 evra za putnička, odnosno za teretna vozila, dok je 50.000 u crnogorskom budžetu zaista simbolična svota, bez većeg uticaja na zeleni preobražaj. Hrvati su lane sa otprilike 13,5 miliona evra podstakli transformaciju na drumu, a po pojedinačnom iznosu subvencije, oko 9.250 evra, bili su među najizdašnijim članicama EU.

Ne čudi onda što se tamo sredstva raspodele već dva-tri minuta nakon što se obaveštenje pojavi na sajtu nadležnog ministarstva. Ali, ni na tamošnjim lepim, ali neisplativim auto-putevima nema više od desetak hiljada e-vozila. U svim balkanskim držav(ic)ama pravi je raritet kupovina e-automobila bez oslonca na državne podsticaje.