U jednom od svojih monologa, nije pričao o svojim pobedama, nije bio duhovit kao što obično jeste,nije govorio o atmosferi u Njujorku… Govorio je o preozbiljnoj temi.

Pričao je dugo i pametno. Spomenuo je kladionice i državu. Dovoljno da njegove reči ne budu prenesene. Osim na Sport klubu.

Niti je hvala nas, niti kritika drugih. Samo činjenica, lako proverljiva. A nije Novak ništa ružno rekao. Nije kudio nikoga. Pričao je iz srca, ono što stvarno misli i oseća.

„Žao mi je što je sport postao biznis kroz kladionice. Kod nas su kladionice na svakom ćošku, kao nekada pekare. Postale su deo života, mnogo ljudi se kladi na sport, stavljaju sebe i finansijsku sigurnost svoje porodice kladeći se na teniski meč ili košarkašku ili fudbalsku utakmicu“, govorio je u dahu Đoković.

Novak je naravno istakao da to nije problem samo nas, nego u celom svetu. Lanci kladionica danas su glavni sponzori velikih fudbalskih i košarkaških klubova. A onda je Đoković poentirao.

„Ako se otvori ova tema verovatno će mi reći „Šta ti imaš da pričaš, ti si multimilioner“? Verovatno ću dobiti kritiku, što kao bogataš pričam o tome. Kladionice su na svakoj televiziji, dominantne su, najbrži način da se zaradi novac. Ili se ne vidi problem, ili se zataškava, ignoriše. Država ne radi na tome da to reguliše, da se nađe prihvatljiv model za društvo, omladinu i sport. Moramo da se zapitamo u kakvoj okolini će naša deca rasti. Treba da se priča o tome. Da ne bude tabu tema“.

Izgleda ipak da jeste tabu tema. Čak i kada Novak Đoković govori o njoj. Najlakše je ne preneti. Mnogo je lakše da se govori o pobedama, porazima, nepravdama, ljubavi, ko je GOAT. Kako je Novak na braniku otadžbine da ispravi sve nepravde koje su nam nanete. Ljudima u Srbiji je to ono što treba. Zašto bi pogledali u svoje dvorište i bavili se temama, koje su naša svakodnevica i na koje je Đoković ukazao u najboljoj nameri.

Nije Novak rekao da kladionice treba da se ugase. Samo je rekao da treba da se reguliše njihov rad. Da ne budu toliko vidljive. Da klinci mlađi od 18 godina ne trče svako malo da uplate tiket. Da sport gledaju kao sport, a ne kao fiks. Da im sportisti budu uvek uzori, a ne neko koga će slaviti ako prođe ili kleti ako padne tiket. Da glave porodice ne stavljaju sve na kocku. Za poen ili gol više ili manje.

Nije cilj Đokovićevog govora bio da govori protiv države. Nijednog trenutka. Ako je neko Srbiji doneo radost, onda je to on. Ako je neko sa ponosom isticao ko je i odakle je, onda je to Novak. A nije da mu je to bilo neophodno. Đoković je osećao da tako treba. Pa valjda Nole može da kaže da neke stvari u njegovoj državi nisu regulisane. Ne postoji savršena država i ukazivanjem na problem možda će se stvari pokrenuti nabolje.

Rekao je Novak da treba da se priča o tome. Kako da se priča kada veliki broj ljudi u Srbiji nije ni čuo njegove reči. Najlakše je ovako. Kao da ništa nije ni pričao. Oproban model. Najlakše i najbezbolnije. Jer ko zna kako bi neko mogao da reaguje. Država i kladionica sa prizvukom bilo kakvog negativnog konteksta. Preopasno je.

Đoković i jeste najbolji u istoriji tenisa zato što je prepoznavao probleme. I pronalazio način da ih reši. Pokušaj da to prenese na svoju državu, da i ona bude malo bolja, ipak ide teže.

Postoje jednostavno teme koje se prećutnim dogovorom ne pokreću. A, Novak je imao hrabrosti da govori o tabu temi. O štetnom uticaju kladionica. Slobodno, sa najboljom namerom. Ne kao svetski broj jedan, nego kao običan čovek, roditelj. Iako ne bi morao, kao što je sam priznao. Zato je Novak tu gde jeste.

Dočekala ga je tišina. Dočekao je da se njegove reči ne prenesu. Nije da nisu bile zanimljive. Ali je bolje ovako. Da se ne talasa. Da se neko ne uvredi. Da se ne rizikuje. Država i kladionica na jednom mestu. Previše čak i za Novaka. Nije bitno što je najbolja namera. Zato smo i mi tu gde jesmo.

Novak Đoković igrao tenis na Tajms skveru

00:00

/

00:36