Odgovora nema, jer tako nešto nije normalno da se desi. Toga je sve više, a društva kao da su sve slabija da se nose sa tim vidom nasilja.

Jadno je podići ruku na ženu, i bedno. Svaki muškarac koji to uradi oskrnavi naš pol i učini da se osećamo veoma loše. Hiljadu puta je jača ta žena koja dobije šamar ili udarac od tog muškarca.

Nema veće kukavice od takvog muškarca.

A ubiti ženu sa kojom imaš dete dokazuje da takav muškarac ne zavređuje vazduh koji je ikada udahnuo na ovom svetu.

Nema te nepravde, te prevare, životnih okolnosti koje dovedu do razlaza muškarca i žene, koja je vredna nasilja i ubistva.

Ovaj svet je kroz istoriju iznedrio hiljade i hiljade kukavica koje su kroz istoriju ubijale slabije od sebe. Kada se susretnu sa svojim nedelima, onda cvile, kukaju i mole.

Prosto je nemoguće živeti u društvu u kojem je taj kukavičluk dominantan model ponašanja. U kojem su to trenutku muškarci prihvatili da je normalno udariti i ubiti ženu, i još gore sopstveno dete? Gde se zagubilo to viteštvo kojim se svi muškarci diče i kite?

Gde su svi ti psiholozi, psihijatri, socijalni radnici da razgovaraju sa ljudima koji se rastanu. Ima tu teških sudbina koji vape za pomoći.

Zašto im nikada niko nije pomogao da shvate da je kraj kada je kraj, da moraju da plaćaju alimentaciju, da su njihova deca željna očeva i da razvodom od žene nisu razvedeni i od dece.

Ne želim da ubice žena branim time što ću napisati da je krivica i društva što se sve ovo nasilje dešava, ali jeste. Zamislite mentalni sklop policajca koji javi nasilniku da ga je bivša žena prijavila.

Tu leži odgovornost društva i ono je odgovorno podjednako kao i monstrumi.

Dragi muškarci, vi koji bi da ubijete žene, koji ih svakodnevno tučete i maltretirate, pokušajte da razgovarate, da nađete zajednički jezik i da podelite muku koja vas je sve zadesila.

Život niti počinje, niti se završava sa nama. Nastaviće se i niko se neće osvrtati za nasilnicima i ubicama.

Nasilje nije rešenje, ono je zlo od kojeg nema leka i oporavka. Kada smo bili deca, roditelji, ili oni koji su na štitili i čuvali, učili su nas da budemo dobri.

Sigurno nijedan roditelj nije vaspitavao decu da budu nasilnici i ubice. Ponosili su se nama kad bismo bili džentlmeni. Učili su nas da ispratimo devojke do stana i da sačekamo da vidimo da su upalile svetlo u svojim sobama, kao i da ih čuvamo od svega.

Tu ženu koja im je podarila život i naslednike moraju najmanje da poštuju i da štite, a ne da je tuku i ubijaju. Monstrum iz Gradačca je obe stvari uradio, a nesrećna žena je u svojim poslednjim trenucima mislila na njihovo dete.

Majka hrabrost! Niko nikada nije napisao – Otac kukavičluka.

Takve kukavice su svojim činovima postali bezimeni simboli kukavičluka koje dovodi do zla i ne zavređuju literarne naslove.

Obaveza nas muškaraca je da zaštitimo žene. I to ne samo svoje supruge, već i majke, sestre, snaje, kume, komšinice, koleginice… Nema časnije stvari na svetu od zaštite slabijeg od sebe. Imamo primer i žene koja je smogla hrabrosti da stane pred hiljade nepoznatih ljudi i podeli svoj strah sa svima nama.

Na sve to što je ona rekla i upozorila, država kaže – I ubica ima pravo da izađe na slobodu posle odslužene kazne. Zašto tako?

Zar nije trenutak da država kaže da će učiniti sve da osuđeni nasilnik ne dođe u situaciju da ponovi svoje delo ili da ga nadogradi još strašnijim.

Država nam jasno poručuje da je nesposobna da zaštiti žene i decu. Ministarka za socijalnu politiku Darija Kisić se više potrese kada joj pedikirka ne uradi kako treba nokat nego što mnogo žena dane i noći provode u strahu za svoj i živote svoje dece.

Oni ni žele da se bave svojim poslom. Tu su da ispune partijske kvote i obaveze, a od odgovornosti i rada dižu ruke. Nažalost, videli smo da tako nije samo u Srbiji.

Muškarci, čuvajmo žene i decu i bićemo prave dase. Bićemo vitezovi tako što ćemo da poštujemo žene čak i kada ih ne volimo, a ne da dižemo ruke i pucamo metke u njih.

Podizanjem ruke na slabije od sebe gubimo deo svoje duše koji je teško nadoknadiv. Budimo pametniji i hrabriji od države koja ne razume šta se dešava.

To nije samo naša obaveza, već bi trebalo da bude i moralni kod sa kojim se rađamo i sa ovog sveta odlazimo.

#izVucicemose

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.