Slobodan Jovanovi\u0107<\/p>\n
Orvel je sunarodnicima 1941. godine rekao mnogo gore stvari nego \u0161to je nobelovka Herta Miler Srbima 2017. na Sajmu knjiga u Beogradu.
\n5<\/p>\n
Pi\u0161e: Mom\u010dilo \u0110orgovi\u0107<\/p>\n
05. novembar 2017. 15:00
\nSlobodan Jovanovi\u0107 – O srpskom nacionalnom karakteru<\/p>\n
Dok su im nema\u010dke bombe padale po glavama, Orvel je u tekstu „Lav i jednorog“ optu\u017eio Engleze gotovo na isti na\u010din kao i Miler Srbe, da su \u2013 sami sebi naneli zlo. Bio je eksplicitan:“Nara\u0161taj nedotupavnih obesio nam se o vrat poput ogrlice nanizane le\u0161evima“. Zlo nam se doga\u0111a, kategori\u010dan je bio Orvel, zato \u0161to nama vladaju glupi i pohlepne samozvane patriote. Zbog toga smo svi odgovorni, jer ih prihvatamo i pristajemo da se svako ko je pametan i ko ukazuje na zlo progla\u0161ava sumnjivim i ozna\u010dava kao izdajnik. Englezi se zbog ovakvih stavova nisu obru\u0161ili na Orvela, \u010dak ni glupi, a ni pohlepne samozvane patriote. NJegov stav se uva\u017eava u raspravama o engleskom nacionalnom karakteru, a on sam je u Panteonu engleske kulture i civilizacije. Britanci se, uglavnom, ne sla\u017eu sa predstavama koje stranci imaju o njima (recimo „Perfidni Albion“), smatraju ih pogre\u0161nim, ali zbog toga ne nabijaju „foreigners“ na kolac, naprotiv, rado \u0107e sa njima odigrati fudbalsku utakmicu, posebno sa Nemcima.<\/p>\n
Nije samo Herta Miler u nama primetila izvesnu sklonost ka samopovre\u0111ivanju. Mnogo pre nje je o takvoj dijagnozi pisao neupitni nacionalni korifej \u2013 Slobodan Jovanovi\u0107. Prihvatio je Jovanovi\u0107 ocenu „jednog stranca“ koji je „u na\u0161em karakteru nalazio jednu samoubila\u010dku crtu“. Dinarska ideologija buntovni\u0161tva i njeno preziranje smrti, zaklju\u010dio je Jovanovi\u0107, bila je dobra za herojsko doba opasnosti u ratovima. Ina\u010de, preporu\u010duje oprez: treba smeti, ali treba i mo\u0107i. NJegov zaklju\u010dak opominje:“Kod dinarskog tipa ima juna\u0161tva, ali ima i samoprecenjivanja i samoisticanja, \u0161to ga \u010dini nesavitljivim i neprilagodljivim. Otuda i njegova sklonost da sve svoje neuspehe, pa \u010dak i one za koje je sam kriv, tuma\u010di nekom nepravdom… U dinarskim podvizima vi\u0161e je snage i zamaha, nego plana i organizacije. Primeri li\u010dnog juna\u0161tva jesu bezbrojni, ali ono \u0161to se postiglo ne stoji ni u kakvoj srazmeri s utro\u0161enom snagom i podnetim \u017ertvama. To je prava plja\u010dka\u0161ka privreda koja se tera s nacionalnom energijom. Od presudne je va\u017enosti da li \u0107e novi nara\u0161taji umeti da nacionalnu energiju tro\u0161e s vi\u0161e \u0161tednje i ra\u010duna, i da dinarski dinamizam od li\u010dnog i haoti\u010dnog na\u010dine organizovanom kolektivnom snagom.“<\/p>\n
Ve\u0107 po\u010detkom devedesetih pro\u0161log veka BIA je, kako u svojoj knjizi „Opelo za dr\u017eavnu tajnu“ pi\u0161e Zoran Mijatovi\u0107, znala da CIA ima plan da „smiri“ Beograd, ili bombardovanjem ili izazivanjem gra\u0111anskog rata. Ono \u0161to je znala BIA, znao je i Milo\u0161evi\u0107, znali su intelektualci oko njega, znali su oficiri. Tri godine pred bombardovanje uticajni ameri\u010dki dr\u017eavnik Lorens Iglberger je u intervjuu „Nedeljnom telegrafu“ izjavio da \u0107e NATO bombardovati SR Jugoslaviju ukoliko Milo\u0161evi\u0107 policijom i vojskom interveni\u0161e na Kosovu. Devedeset sedme sa dolaskom Novih laburista na vlast menja se i engleska politika prema Beogradu, a ubrzo je Toni Bler bio ne samo za bombardovanje, ve\u0107 i za ne\u0161to jo\u0161 mnogo gore \u2013 za napad i okupaciju SRJ kopnenim trupama. Sve ovo je znala dr\u017eava, bila je upoznata i javnost. Milo\u0161evi\u0107 se uzdao u rusku pomo\u0107, u ruske rakete, u ruske generale. Veliki deo javnosti se uzdao u Milo\u0161evi\u0107a, u njegove koalicione partnere i kibicovao, tek mali deo javnosti je preko nekih, me\u0111usobno posva\u0111anih, opozicionih stranaka izra\u017eavao nezadovoljstvo tada\u0161njom politikom. Milo\u0161evi\u0107 je demontiran ne \u0161to se „ve\u0107ina naroda“ (kako se to danas isti\u010de) borila protiv njega, uostalom Ko\u0161tunica na izborima nije pre\u0161ao 50 posto, ve\u0107 dogovorom Zapada I Moskve, uz obilatu prethodnu nov\u010danu, informativnu, kampanjsku, stru\u010dnu pomo\u0107 Zapada opoziciji, bez koje ne bi postojala. Kasniji razvoj doga\u0111aja je pokazao koliko je ona bila nesposobna, nezrela i nespremna za dr\u017eavni posao koji joj je pao u krilo.<\/p>\n
Posle dva svetska rata, posle dva dr\u017eavna sloma, posle jedne satrvene i druge neuspe\u0161ne dinastije, posle mnogih popadalih vlada, posle tolikih „trijumfa“, posle stotine hiljada \u017ertava u prvoj polovini dvadesetog veka, apatrid Slobodan Jovanovi\u0107 je u Londonu uzeo olovku u prste i godinu i po dana pred smrt na papiru poku\u0161ao da razume ko su Srbi, ko su i kakvi su ljudi sa kojima se dru\u017eio i sara\u0111ivao, kakav je narod kome je pripadao. Ko smo, odakle smo, kuda idemo. Naslov teksta „Jedan prilog za prou\u010davanje srpskog nacionalnog karaktera“ podse\u0107a na \u010deste naslove studija kod nema\u010dkih profesora, a „nacionalni karakter“ bio je ve\u0107 dva veka opsesivna tema engleske javnosti u kojoj je \u017eiveo sedamnaest godina. Ima mi\u0161ljenja da je to najva\u017eniji njegov pozni rad. Prvi put je objavljen u Kanadi 1964., a u Beogradu 2005. i nedovoljno je poznat \u0161iroj javnosti. Uglavnom se pre\u0107utkuje, a ima i onih koji bi najradije i da ga nema.<\/p>\n
Moglo bi se re\u0107i da je rukopis i svojevrstan testamenat Slobodana Jovanovi\u0107a, poslednja poruka, prili\u010dno \u010demerni adio sa Temze sopstvenom narodu, ali, naravno i „selfi“, jedan rembrantovski dramati\u010dni autoportret. Ovaj, ipak, vox clamantis in deserto bi za dana\u0161nje samozvane nacionalne higijeni\u010dare i uzurpatore patriotizma mogao biti klju\u010dni dokaz da je Slobodan Jovanovi\u0107 „drugosrbijanac“ i „auto\u0161ovinista“. Naravno, to ne\u0107e re\u0107i, jer je Jovanovi\u0107 dignut na visoki antikomunisti\u010dki pijedestal, istaknut kao dokaz \u0161ta je gra\u0111anska Srbija bila pre i kakve je velike intelektualce imala, a on je upravo „Jednim prilogom“ to doveo u pitanje. Zaobi\u0107i \u0107e u velikom krugu ovaj pregnantni tekst, koji zahteva vrlo pa\u017eljivo \u010ditanje. Istinitost i aktuelnost teksta potvr\u0111uju ponavljanje i obnavljanje nacionalnog karaktera kakav opisuje, njegova evergreen sada\u0161njost, suprotno od Jovanovi\u0107evog o\u010dekivanja da \u0107e naredne generacije taj stereotip promeniti. \u010cudnu sudbinu je do\u017eiveo: Jovanovi\u0107 ne samo da je ostao bez domovine, nego se ovim tekstom distancirao od sopstvenog naroda do samoisklju\u010denja.<\/p>\n
Jovanovi\u0107 svoju i na\u0161u mentalnu autobiografiju pi\u0161e posle gotovo sto intenzivno i svestrano pro\u017eivljenih godina. NJegovo vreme je bilo, od polovine devetnaestog do polovine dvadesetog veka, jedno od najdramati\u010dnijih u ljudskoj istoriji. Razvoj nauke i tehnologije, kolonijalna podela sveta, planetarni ratovi otvorili su \u010dove\u010danstvu nove puteve, promenili vrednosti i \u017eivot svakog \u010doveka, svakog naroda na planeti. \u0160ta se sa Srbima dogodilo u tom iskakanju vremena iz sopstvenog zgloba? Jovanovi\u0107 ne sledi dijahroni vektor kroz moderno doba, ve\u0107 „nacionalni karakter“ stavlja u ontolo\u0161ku ravan. Dakle, on Srbe modernog doba ne tuma\u010di „slavnom i pobedni\u010dkom istorijom“, formulom koju je nametnuo niz partokratskih ideologija, i sa kojom se kao sa Potemkinovim selima krije zaostalost. Posle toliko „istorija“ Jovanovi\u0107 postavlja bitno pitanje: jesmo li se mi civilizovali ili nismo. Dakle, re\u010d je ne o istoriji, ve\u0107 o civilizaciji. Istorije se fabrikuju, prepisuju, dopisuju, krivotvore, ali civilizacija ne, jednostavno je: ne mo\u017ee\u0161 biti civilizovan, ukoliko si necivilizovan. \u010cesto se kod nas brkaju civilizacija i istorija, pa se smatra da smo samim kretanjem sa saveznicima iz pobede u pobedu, a u samom protoku vremena i na fonu op\u0161teg napretka u svetu i mi postajali civilizovani.<\/p>\n
Jovanovi\u0107 je imao prilike da vidi i do\u017eivi \u0161ta je ta „na\u0161a slavna istorija“ u\u010dinila njemu, dr\u017eavi i narodu. Iako je tekst pisao 1957., to nije antikomunisti\u010dki pamflet, nijednom re\u010dju ne optu\u017euje komuniste, niti ih smatra odgovornim za tragedije. \u010cak je njegova kriti\u010dnosti prema „eliti“, odnosno vladaju\u0107oj klasi komplementarna sa komunisti\u010dkim kritikama. Razmatranje srpskog nacionalnog karaktera po\u010dinje sa nultim nivoom znanja kako nas zati\u010de Dositej, a okon\u010dava ga sa, kako ih on naziva -„mese\u010darima“, odnosno sa „osionim oficirima-crnorukcima“ koji su Srbiju i Srbe retardirali u razvoju.<\/p>\n
NJegov „Jedan prilog“ je presuda jednom veku srpske usamljene svojeglavosti i pro\u0107erdanom vremenu, presuda „odu\u0161evljenom srpskom nacionalizmu“, te stubovima dru\u0161tva \u2013 politi\u010darima, intelektualcima, oficirima, „omladini“ i „starcima“, svoj toj „na\u0161oj“ eliti koja je oblikovala dr\u017eavu i dru\u0161tvo \u2013 bez uspeha. Radi se, kako je to Milan Jovanovi\u0107 Stojimirovi\u0107 napomenuo pred Drugi svetski rat, o svega pedeset hiljada dobrostoje\u0107ih ljudi u milionskom moru vrlo siroma\u0161nog, polupismenog i uglavnom nepismenog sveta sa kojim se lako politi\u010dki i ideolo\u0161ki manipulisalo, lako se uvodio u ratnu klanicu gde je „elita“ preko njegove pogibije dokazivala da smo „herojski narod“ (nijedan istaknuti politi\u010dar, niti \u010dlan vlada koje su i u Prvom i u Drugom svetskom ratu be\u017eale pred neprijateljem glavom bez obzira, nije sa pu\u0161kom si\u0161ao u rov, kao \u0161to je to uradio \u010cer\u010dil u Prvom svetskom ratu). „Jedan prilog“ uteruje u la\u017e retro napore dana\u0161njih „demokratskih“ i „nacionalnih“ intelektualaca i politi\u010dara da predratne epohe u\u010dine velikim, jer, upravo onaj koji je u\u010destvovao u njima, a i u pozlatama, otkriva njihovu istinu, ru\u0161i mit o slavnom srpskom gra\u0111anstvu.<\/p>\n
Da \u0107e ta \u017eestoka pronicljivost kad-tad izbiti kao gejzir na povr\u0161inu predosetio je jo\u0161 dvadesetih godina pro\u0161log veka novinar i pisac Milan Jovanovi\u0107 Stojimirovi\u0107 kada je o Slobodanu Jovanovi\u0107u, s kojim se ina\u010de i dru\u017eio, napisao:“Obrenovi\u0107e, izgleda, niko nije osudio hladnokrvnije i ubedljivije nego on, jedan proma\u0161en njihov dr\u017eavnik, jedan intimno obave\u0161ten njihov istori\u010dar, stra\u0161ni sudija, obdaren da prodre u tamnu psihologiju pro\u0161losti. Jovanovi\u0107 kao istorik poznaje na\u0161eg \u010doveka, zna na\u0161e ljude i vidi nekada\u0161nje na\u0161e ljude tako kako mo\u017eda ni oni sami sebe nisu nikad sagledali“. U pa\u0161i\u0107evsko-kara\u0111or\u0111evi\u0107evsko doba pod skalpel je stavio Obrenovi\u0107e, a pri kraju \u017eivota na antomski sto je prostro i pa\u0161i\u0107evsko-kara\u0111or\u0111evi\u0107evsku epohu. Uostalom, i oni su od njega napravili „proma\u0161enog njihovog dr\u017eavnika“, ali ne njegovom zaslugom, ve\u0107 je, i to je kona\u010dna presuda, celo doba bilo \u2013 Veliki Proma\u0161aj.<\/p>\n
Naravno da se od Dositejeve objave da je zatekao duhovno zaostali narod, pa do sloma 1941. mnogo radilo na uzdizanju, ali je „nacionalno odu\u0161evljenje nepronicljivih“, lakomih, \u0161to su gledali da izvuku „\u0161to vi\u0161e li\u010dnog \u0107ara“, odvelo narod na stranputicu i podstaklo u njemu „jednu samoubila\u010dku crtu“. Uprkos velike pompe i ulaganja u „inteligenciju“, bele\u017ei Jovanovi\u0107, Srbi nisu stvorili ni svoj, niti pozajmili tu\u0111i „kulturni obrazac“, \u0161to ih je odredilo kao nekulturne i necivilizovane.<\/p>\n
Kada je pisao „Jedan prilog“ Jovanovi\u0107 je \u017eiveo \u0161esnaest godina u najkosmopolitskijem gradu na svetu. Kulturni \u0161ok koji je do\u017eiveo izo\u0161trio mu je kriterijume i uvid u frapantne razlike izme\u0111u dve sredine, srpske i engleske. Ve\u0107 u predratnim dru\u017eenjima sa anglofilom Bogdanom Popovi\u0107em upoznao je englesku kulturu i delio sa njim divljenje prema instituciji zvanoj engleski d\u017eentlmen. Mada je Crnjanski tvrdio da Jovanovi\u0107 ne govori engleski, ipak, ukoliko je imao i pasivno znanje, mogao je pomno da prati engleske medije. Vrlo je uticajan bio BBC-ijev World Service preno\u0161en na mnogim jezicima. U tim emisijama nagla\u0161avalo se da se Britanci bore protiv nacista u ime „univerzalnih“ i „ljudskih“ prava i vrednosti. U javnost je bila vra\u0107ena „civilizacijska perspektiva“ engleskog postojanja na planeti, koja je izme\u0111u dva rata bila ne\u0161to zatomljena navalom masovne kulture i vrednostima masovnog dru\u0161tva.<\/p>\n
Britanija, Ujedinjeno kraljevstvo bili su multinacionalna federacija i multietni\u010dko carstvo. Da bi se uspostavili op\u0161ti identitet i lojalnost, londonska elita je od po\u010detka modernog doba nagla\u0161avala da su Britanci u hri\u0161\u0107anskoj misiji, da svetu donose civilizaciju i liberalizam. Pod uticajem Prosvetiteljstva i napretka prirodnih nauka bio je prihva\u0107en stav da su ljudi po prirodi svuda jednaki, ali se mogu razlikovati po razli\u010ditim stupnjevima razvoja u zavisnosti od njihovog iskustva i sredine koju su stvorili.<\/p>\n
Uspostavljena je lestvica razvoja na kojoj su klasifikovana ljudska dru\u0161tva. Smatralo se da uro\u0111eni nagoni teraju ljude pre na usavr\u0161avanje nego li na degeneraciju i da je samo pitanje vremena kada \u0107e se sva dru\u0161tva izjedna\u010diti. Ideali civilizacije bili su: vrlina, pristojnost, rafinman, pluralizam, tolerancija, disciplina, individualnost. Nacionalnost je samo temporalni status na putu do op\u0161te ljudske savr\u0161enosti. Osnovne podele na toj lestvici bile su „feudalno“ ili „trgova\u010dko“ dru\u0161tvo (prema ekonomskom razvoju), odnosno „civilizacija“ ili „varvarstvo“ po kulturi i znanju. Tako je ekspanzija Britanskog carstva dobila savr\u0161eni alibi: nisu samo osvajali i eksploatisali, ve\u0107 su \u0161irili i napredak. Nisu svi engleski mislioci bili tako optimisti\u010dni u pogledu mogu\u0107nosti planetarnog \u0161irenja civilizacije. Tako je na primer Edmund Berk, \u010dije je delo Jovanovi\u0107 dobro poznavao i po\u0161tovao, verovao u „civilizaciju“, ali nije verovao u sposobnost drugih naroda da je dostignu. Samo su Englezi, po njemu, sposobni za institucije, red i zakon koji su su\u0161tina civilizacije, ali ne i kultura, moral, narodni obi\u010daji ili umetnosti.<\/p>\n
Ono \u0161to je za Engleze „civilizacija“, za Slobodana Jovanovi\u0107a je bio „kulturni obrazac“. Najverovatnije je engleski pojam „patterns in culture“ preveo kao „kulturni obrazac“. Utvrdio je da ga Srbi nisu stvorili ni iz svojih narodnih obi\u010daja, niti su preuzeli tu\u0111i. Poglavlje o kulturnom obrascu je najsurovije u „Jednom prilogu“, verbalno ubistvo sa ve\u0161anjem i to u prisustvu svedoka, odnosno \u010ditaoca. Kriminalca koga ve\u0161a Jovanovi\u0107 naziva „poluintelektualcem“ i njegovu pojavu u Beogradu locira u vreme izme\u0111u dva rata, kada je, tobo\u017ee, gra\u0111ansko dru\u0161tvo bilo na vrhuncu. Jovanovi\u0107 poluintelektualce ne personalizuje, o\u010digledno jer ih ima mnogo, a po\u0161to nikoga ne izuzima, osim pre\u0107utno sebe, reklo bi se da misli na sve intelektualce Pa\u0161i\u0107eve Jugoslavije. Sa tim „primitivcima“ srpsko dru\u0161tvo silazi u „varvarstvo“ i Jovanovi\u0107 spre\u017ee re\u010di kakve ni najlju\u0107i neprijatelj ne bi mogao da smisli, pa tog terminatora ozna\u010dava kao „diplomiranog primitivca koji se u dru\u0161tvenoj utakmici bori bez skrupula“.<\/p>\n
I ragbi igra\u010d je prema Jovanovi\u0107em poluintelektualcu krhka balerina, po\u0161to je on dinamit koji celo dru\u0161tvo rastura u parampar\u010dad. Pojavljuje se u dve fatalne forme: ako uspe u svojim ambicijama, poluintelektualac je \u2013 korupciona\u0161; ako ne uspeva, on je ozloje\u0111en, i odlazi u \u2013 komuniste. Iz Jovanovi\u0107eve tipologije proizilazi da je aktivni i pasivni nosilac promena, subjekat srpske istorije u dvadesetom veku bio poluintelektualac. Nekada na klackalici ili korupciona\u0161i ili komunisti, a u novije vreme uspe\u0161ni komunisti se pretvaraju prvo u ozloje\u0111ene nacionaliste, pa u uspe\u0161ne patriote-korupciona\u0161e. Name\u0107e nam se slika gusenice koja jede sve oko sebe da bi se pretvorila u leptira. Lucidno zapa\u017eanje Jovanovi\u0107a obja\u0161njava nam lako\u0107u sa kojom su doju\u010dera\u0161nji komunisti oplja\u010dkali svoj socijalizam i prebacili se, u jurnjavi za li\u010dnim \u0107arom (srpski pursuit of hapiness) u novi po\u017eeljan i uspe\u0161an tip „srpskog patriote-doma\u0107ina“ i antikomuniste. Napredak se nije dogodio, jer je u osnovi ostao i iznova se potvrdio jedan te isti heroj \u2013 poluintelektualac, diplomirani primitivac. A da nije izmi\u0161ljen „olako obe\u0107ani patriotizam“, mnogi od njih bi morali da \u017eive samo od kriminala.<\/p>\n
Ako „poluintelektualac-diplomirani primitivac“ uspeva, to ne zna\u010di da uspeva i dru\u0161tvo, jer on uvek radi, to mu je raison d’etre, protiv op\u0161tih i vi\u0161ih ciljeva. A da bi uspeo, on se isklju\u010divo bavi politikom, jer se samo kroz politiku mo\u017ee obogatiti i samo se na visokim polo\u017eajima mo\u017ee pogospoditi. Ali tek kada polunitelektualac izbije na vrhunac politi\u010dkog uspeha, sumorno zaklju\u010duje Jovanovi\u0107, vidi se kako je i koliko moralno zakr\u017eljao. NJegov uspeh za dru\u0161tvo i dr\u017eavu postaje ambis varvarstva.DANAS<\/p>\n
(Nastavak slede\u0107e subote)<\/p>\n
Jo\u0161 uvek nisu objavili nastavak ? Petar Jovanovi\u0107,danas je 13.decembar 2017<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"
Slobodan Jovanovi\u0107 Orvel je sunarodnicima 1941. godine rekao mnogo gore stvari nego \u0161to je nobelovka Herta Miler Srbima 2017. na<\/p>\n","protected":false},"author":2,"featured_media":36,"comment_status":"closed","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":[],"categories":[1],"tags":[],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/vestionline.com\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/16448"}],"collection":[{"href":"https:\/\/vestionline.com\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/vestionline.com\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/vestionline.com\/wp-json\/wp\/v2\/users\/2"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/vestionline.com\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=16448"}],"version-history":[{"count":1,"href":"https:\/\/vestionline.com\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/16448\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":16449,"href":"https:\/\/vestionline.com\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/16448\/revisions\/16449"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/vestionline.com\/wp-json\/wp\/v2\/media\/36"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/vestionline.com\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=16448"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/vestionline.com\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=16448"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/vestionline.com\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=16448"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}