Spoljnopolitički komentator Boško Jakšić analizira poziciju Srbije u odnosu na Moskvu, Brisel i Vašington. Da li Moskva pokušava da sačuva dosadašnjeg premijera Ivicu Dačića, preko koga može da ostvari veći uticaj na Beograd nego preko Naprednjaka okrenutih Briselu, da li će se Beograd naći u situaciji da se izjašnjava o sankcijama zapada Moskvi, da bira između evropskog puta i parterstva sa Rusijom, da li se ulazi u eru hladnog rata u kojoj više nije realna pozicija koju je imala bivša dražava Jugoslavija, pozicija “nešto između” Kako se na region može reflektovati najnovija situacija izazvana ukrajinskom krizom?Jakšić, između ostalog, poredi poziciju ruskog predsednika Vladimira Putina koji pripaja Krim Rusiji pozivajući se na volju većinskog ruskog naroda u tom delu Ukrajine, i poziciju Slobodana Miloševića koji se takođe pozivao uoči ratova 90-ih na volju srpskog naroda u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Jakšić: Aleksandar Vučić nikada nije rekao da ne želi da sarađuje sa Rusijom, šta više, ponavlja da je to jedna od spoljnopolitičkih stolica naše orijentacije koju smo nasledili još od Vuka Jeremića, ali prevashodna orijentacija Vučića u poslednje vreme je insistiranje na evropskim integracijama. Rusi nominalno uvek kažu da nemaju ništa protiv evropskih integracija, ali su jasno stavili do znanja da reč NATO mora da bude i dalje zabranjena. Rusi imaju velike interese da utiču na srpsku politiku, na nezavisnost opredeljenja srpske politike. Ako imamo u vidu da, što se više približavamo Briselu, naše obaveze postaju sve veće, onda to znači da je to jedna preventivna akcija Rusije da spreči da mi sa suviše mnogo entuzijazma prihvatamo odluke Evropske unije.

Između ostalog, ukoliko EU bude zavela neke oštrije sankcije Rusiji povodom Ukrajine, ne ove, koje nazivam simboličnim, za ovih nekoliko ljudi koji su stavljeni na listu da ne mogu da putuju i dobiju vize, nego ukoliko se zaista bude radilo o nekim ozbiljnijim sankcijama, da se Srbija tome ne pridruži.

Srbija se, u suštini, približava jednoj ozbiljnoj dilemi. Čini mi se da mi u ovom trenutku još uvek vodimo politiku koja me podseća na politiku “I Evropska unija i Kosovo”. Ispostavilo se da ta politika nije uspela jer ste u jednom trenutku morali da razrešite dilemu – ili Evropska unija ili Kosovo. Ne mislim da je još došao trenutak da se opredeljujemo “ili Rusija ili EU”. Mi nismo dovoljno blizu EU da bi oni sada nas zaista, i jedni i drugi, terali da se izjasnimo.

RSE: Francuski mediji opisuju Srbiju kao državu sa nejasnom geopolitičkom pozicijom. Da li mislite da je to realna procena?

Jakšić: Apsolutno realna. One četiri stolice, koje smo mi pokušali da držimo, neka ekvidistanca prema severu i jugu, istoku i zapadu, ne može da drži vodu onog trenutka što ste bliže EU. EU jasno podrazumeva, ne samo da ćete sutra morati da pratite sve spoljnopolitičke odluke iz Brisela, nego i jedan bolniji tok koji u ovom trenutku ovde nema nikakvih još jasnih ideja kako ćemo ga razrešiti, a tiče se direktno Rusije, a to je energetska politika ove zemlje.

Energetska politika Srbije je sada oslonjena na rusku. Rusi energetiku koriste kao politički argument na Balkanu, a mi ćemo prekosutra, ako ne sutra, biti obavezni da sledimo energetsku politiku EU, koja podrazumeva na duži rok smanjivanje energetske zavisnosti od Rusije, nalaženje alternativnih tokova snabdevanja energentima. To je nešto što čeka Srbiju. Mi na to nemamo odgovor, kao što nemamo jasno spoljnopolitičko pozicioniranje. Mi smo zaista sada neka lebdeća zemlja. Koristimo tu situaciju i dobro je da nas ne propituju. Ako krenu da nas propituju, i sa jedne i sa druge adrese, i iz Brisela i iz Moskve, mislim da smo u vrlo neprijatnoj situaciji.

RSE: Da li se kosovski presedan vraća Zapadu kao bumerang ili je paralela sa Krimom neopravdana simplifikacija? Da li je, po vašem mišljenju, bliže realnosti poređenje Putina i Miloševića uoči ratova devedesetih godina, ili je bliže poređenje slučaja Krima sa slučajem Kosova?

Jakšić: Ima osnove i za jedno i za drugo. Krenimo od Putina i Miloševića. U Putinovom slučaju bih čak rekao da je to ciničnije, jer je Milošević rekao da je on zadužen da štiti sve Srbe, gde god se oni nalazili na teritoriji bivše Jugoslavije. Putin je kaze da štiti ljudi koji govore ruski. Dakle on je otišao stepenik više. Zna se kako je prošla Miloševićeva matrica. Putin neće proći kao Milošević. Jednostavno, iz objektivnog odnosa snaga. Njemu mogu da zameraju, njega mogu da kritikuju kao nacionalistu i autokratu…

Ali, Vladimir Vladimirovič Putin mi ne deluje nešto posebno nespokojno i nervozno zbog toga. Niti se nešto posebno plaši sankcija iz jednog jednostavnog razloga što je on veliki pragmata koji izgleda da je naučio mnoge lekcije upravo od Zapada. Iza svih tih retorika, s jedne strane ljudskih prava, sloboda i demokratije, a s druge strane retorike koju on koristi – zaštite bratskog naroda, verovatno će se u to uključiti i panslavizam i slatko pravoslavlje, stoji ogoljeni interes novca, ne stoje principi. S obzirom na količinu interesa koje EU ima u ovom trenutku prema Rusiji i obrnuto, plašim se da tu nekih ozbiljnijih sankcija neće biti. Mada bi Amerika to htela.

RSE: Koliko je Zapad sam oslabio svoje argumente o narušavanju teritorijalnog integriteta Ukrajine svojim intervencijama bez zelenog svetla Ujedinjenih nacija? Primer Iraka.

Jakšić: Upravo je to nastavak ove priče primene tih duplih standarda, nepoštovanja međunarodnih uzusa. To se na kraju cinično svede na to da oni koji postanu poligon i žrtva tog velikog obračuna velikih sila, dižu neki svoj žuti karton i viču – nepravda. Ali velika politika velikih sila se nikada nije tako vodila, niti će se voditi. Ona se vodi, pre svega, na osnovu odnosa snaga.

Danas je Rusija takva kakva jeste. Rusija nije više utopljena u čašu Jelcinjove vodke, nego je Putin od nje ponovo napravio velesilu. Vidimo da ga zbog toga Rusi obožavaju. Ako je nekada postojala ravnoteža straha između dve nuklearne sile u vremenima hladnog rata, kada su rakete jedne i druge strane imale međusobne ciljeve, ovoga puta mislim da nema te međusobne ravnoteže straha i nema potrebe za ravnotežom straha zato što Treći svetski rat neće izbiti zbog Ukrajine.

RSE: Da li je ovo početak nove ere hladnog rata?

Jakšić: Možda, ali na kvalitativno drugim osnovama. Ovo je sada neki hladni rat između sučinjenih interesa. Ovde više nema elementa ideologije, elementa ideologije koji je mogao da dovede do novog rata, da li će kapitalizam ili socijalizam da prevlada svetom, mogao je da bude casus belli  nekada. Danas se sukobljavaju interesi, ali se sučeljavaju na jedan sofisticiraniji način nego što su se, recimo, sukobljavali interesi kolonijalnih sila pre sto godina.

RSE: Da li sada postoji proces neke vrste ponovonog “osvajanja”  teritorije bivšeg Sovjetskog saveza, kao, možda odgovor Zapadu koji se nije pridržavao svojevremenog dogovora sa Gorbačovim da neće ići dalje od granica dve Nemačke, kada je Gorbačov prihvatio i podržao ujedinjenje dve Nemačke?

Jakšić: Apsolutno. Putin je u slučaju Gruzije pokazao da želi kontrolu nad nečim što bi moglo da se nazove sanitarni kordon oko Rusije. To su post-sovjetske republike u koje on ne želi, pre svega NATO. Ne dozvoljava približavanje u trbuh nuklearne bezbednosti i odbrane Rusije. Tako kao što je reagovao na Gruziju, meni je bilo potpuno za očekivati, i ne vidim nikakvo iznenađenje u oštrini kako sada reaguje na Ukrajinu, koja je strateški mnogo važnija nego što je Gruzija. Tako očigledno daje još jednu potvrdu da će reagovati u svakom novom slučaju. On je dobio Krim kao dragulj krune ruske imperije iz carskih vremena, a izgubio je time što su desetini njegovih saradnika zavedene sankcije.

RSE: U celom tom kompleksu svetske politike i sfere uticaja zauzimanja novih prostora, i sa jedne i sa druge strane, gde je tu mala Srbija? Koliko je ona važna da bi morala da se opredeli? U slučaju Krima, ona se nije izjasnila. Kako će se na nju reflektovati sve to što se dešava između Zapada i Rusije?

Jakšić: U ovom slučaju govorimo o nekoj prvoj ozbiljnoj post-hladno-ratovskoj konfrontaciji Istoka i Zapada i nemoguće je da nema neke konsekvence na sve. Pre neki dan sam se vratio iz Kaira, gde se itekako razmišlja o tome kakve će Ukrajina imati posledice po Bliski Istok. Ukoliko se nastavi zatezanje između Vašingtona i Moskve, to bi lako moglo da zaustavi mirovne pregovore o Siriji. Naravno da će Srbija, i čitav ovaj region, imati posledice zbog ovog. Mi ne znamo konačni rezultat ove krize, ona je još u toku, ali mislim da će se pregovorno završiti i da će tu svako proglašavati svoju pobedu. Nama je najgore da nam traže da se izjasnimo. Mi nismo Jugoslavija 1968., kada je Josip Broz među prvima izašao i osudio sovjetsku intervenciju u Čehoslovačkoj.

RSE: Ali, vidimo da je Crna Gora podržala sankcije Rusiji.

Jakšić: Jeste, ali Crna Gora je na putu u NATO. Crna Gora je imala i u ovom trenutku ima mnogo određeniju spoljnu politiku i zna se gde ide. Mi smo proglasili vojnu neutralnost.

RSE: Vi mislite da je realno da Brisel i dalje prihvati ovu poziciju Srbije koju ima i da to neće ugroziti evropski put Srbije?

Jakšić: Brisel može da pokaže maksimum dobre volje, a to je da od Srbije ne traži da se izjasni i ne traži da u ovom trenutku Srbija sledi sve ono što Brisel uradi. Da nam progleda kroz prste, da tako kažem. Ali mi se obavezujemo, nije to više pitanje Brisela. Vlast u Beogradu mora da zna da se svakim novim danom evropskih integracija obavezuje da sprovodi politiku Evropske unije i da neće u nedogled moći da šara između raznih pozicija i svih svojih interesa, nego će imati veoma strogo definisane obaveze. Voleo bih da znam, ukoliko nam ne bude data ta prilika, ni iz Brisela, a ponajmanje iz Moskve, da li mi u ovom trenutku imamo jasan odgovor. Mislim da nemamo.

RSE: Da pogledamo kakva je situacija u regionu. Hrvatska je članica EU, BiH blokirana i ne može doneti nikakvu odluku,  Banja Luka i Sarajevo različito vide sve, pa i krimsku krizu. Srbija neopredeljena. Crna Gora , rekli smo, podrzava  sankcije Rusima. S obzirom, na u ovom trenutku, različite pozicije u regionu, koliko se to sad može reflektovati na odnose u regionu i koliko je to, po vama, bitno?

Jakšić: Srbija se u svim geostrateškim analizama smatra i knjiži kao najveće uporište ruskog interesa na Balkanu. Od svih zemalja koje smo pomenuli, samo je Srbija ta koja ima ogroman interes za dobru saradnju sa Moskvom. Moskva doživljava Srbiju kao najvažnijeg partnera i uporište svoje politike na Balkanu. Moskva se nije odrekla uticaja na Balkanu, pogotovo Putinova Rusija, koja radi na oživljavanju post-sovjetskog prostora i koja će svakako, kao što Siriju koristi da bi se zadržala na Bliskom Istoku, tako će se truditi iz petnih žila da Srbiju sačuva kao svoje uporište na Balkanu.

Mislim da su sada sve stvari moguće. Nakon činjenice da je Rusija tako zdušno priznala Krim, ne bi me iznenadilo da sutra, govorim pomalo jeretički, pošalje emisara u Prištinu i kaže: “Mi smo potpuno spremni da priznamo nezavisnost Kosova”. Kao što vidite, mi nemamo ništa protiv, tamo gde je nešto napravljeno samoopredeljenjem, izjasnio se zdušno narod i to je tako činjenica života.

Šta ćemo tada da kažemo? Šta ćemo da kažemo prekosutra kada Moskva prizna Kosovo kao potpuno legitimno? Da li mi imamo te odgovore? Rusija je oduvek imala plan B i kada se radilo o Kosovu? A mi nemamo čvrsto definisan ni plan A.