Pitanje neravnopravne zastupljenosti političkih aktera u medijima već godinama je prepoznato od strane međunarodnih i domaćih posmatrača kao veliki problem kada je u pitanju sloboda medija, ali i uslovi za fer i poštene izbore. Nedavno objavljeni Crtin izveštaj o medijima „Mapiranje medijske scene u Srbiji 2020-2021“ iznosi podatke na kojih se može zaključiti da navodi da pluralizam u medijima, i pored osetnog poboljšanja tokom same izborne kampanje 2022. godine, i dalje ima tendenciju pogoršanja.

Još 2020. godine je Kancelarija OEBS-a za demokratske institucije i ljudska prava (ODIHR) u svom završnom izveštaju o parlamentarnim izborima u Srbiji 2020. godine označila dominaciju vladajuće stranke u medijima kao zabrinjavajuću stvar. Izveštaji Evropske komisije za 2020. i 2021. godinu takođe prepoznaju ovo kao značajan problem.

U drugoj fazi međustranačkog dijaloga koja je vođena tokom 2021. medijski pluralizam je bio jedna od važnih tema razgovora. Na kraju je platforma koju su predložili evropski posrednici predviđala formiranje privremenog nadzornog tela za praćenje medija tokom izborne kampanje sa ciljem da se obezbedi politički pluralizam i profesionalna stručnost rada medija.

Od evroparlamentaraca se često mogla čuti ocena o uspehu ove faze dijaloga i sprovođenja dogovorene platforme. Dodatno, ocene stručne javnosti su pokazivale da se u periodu od raspisivanja izbora do njihovog održavanja donekle popravila ravnoteža u medijima. Međutim, i pored ovog kratkog perioda napretka možemo primetiti da se stanje nije samo vratilo na staro, već se i pogoršalo.

U Crtinom istraživanju objavljenom u januaru 2023. se navodi da su tokom same izborne kampanje, stranke na vlasti bile zastupljene u informativnim programima televizija sa nacionalnom frekvencijom 62% vremena, dok su stranke opozicije bile zastupljene 38%.

Pre izbora, odnosno od oktobra 2021. do početka izborne kampanje, 91% vremena je bilo opredeljeno za predstavnike vlasti, a svega 9% za predstavnike opozicije. Nakon održanih izbora, ovi rezultati bili su još lošiji, budući da su nakon izbora vladajuće stranke bile zastupljene čak 96%, ostavljajući predstavnicima opozicije samo 4 odsto vremena.

Najgori rezultat je zabeležen u decembru 2022. godine gde je zabeležena brojka od čak 99% zastupljenosti stranaka na vlasti i samo 1% stranaka opozicije. Ovi nalazi pokazuju da pluralizam u medijima sa nacionalnom pokrivenošću van izborne kampanje praktično ne postoji.

Ovi nalazi su još lošiji ako se uzme u obzir tonalitet, budući da je izveštavanje o strankama na vlasti bilo uglavnom pozitivno ili neutralno, a o predstavnicima opozicije iz meseca u mesec više negativnonego pozitivno.

Radi razumevanja konteksta, bitno je istaći podatak da su tokom prvih pet meseci 2021. godine televizije sa nacionalnom frekvencijom zajedno dostizale u proseku 59% udela publike u Srbiji, dok su kablovski informativni kanali N1 i Nova S, gde je opoziciji omogućen znatno veći prostor i koji se navode kao dokaz medijskog pluralizma, dostigli samo 2%. Ova činjenica predstavlja još jednu potvrdu apsolutne dominacije televizija sa nacionalnom frekvencijom u informisanju građana Srbije.

Evropska komisija je u svom poslednjem izveštaju o Srbiji za 2022. istakla da sveukupna atmosfera za neometano slobodno izražavanje mora značajno da se unapređuje u praksi. I u ovom izveštaju se spominju određena poboljšanja u predstavljanju različitih političkih stavova tokom izborne kampanje na javnim servisima, ali se ističe da je to kasnije potpuno nestalo. Jedan od razloga za zabrinutost predstavlja politički i ekonomski uticaj na medije.

Konačni izveštaj OEBS-ove Misije za posmatranje izbora Kancelarije za demokratske institucije i ljudska prava istakao je da povezanost većine glavnih medijskih kuća sa vladajućom koalicijom smanjuje pluralizam medija što konsekventno narušava nadzornu funkciju medija. Takođe je primećeno da su javni servisi sveobuhvatno nekritički izveštavali o nosiocima javnih funkcija koji su takođe bili i kandidati na izborima, dok su mediji sa nacionalnom pokrivenošću fokusirali vesti na državne zvaničnike.

Sagovornici sa kojima je Crta razgovarala prilikom izrade izveštaja objašnjavaju da medijska scena zbunjuje građane i umanjuje njihovu sposobnost da budu svesni svoje odgovornosti i obaveza pretvarajući ih u ljude koji su podložni manipulaciji od strane vlade.

Oni navode da su nakon demokratskih promena 2000. godine, uprkos postojećim pritiscima političara, „ostrva slobode“ na medijskoj sceni postojala.

„Razlika je u tome što su ostale male trunke slobode i što je bilo opozicije u medijima, nije da nije bilo različitih mišljenja. Opoziciju ne treba shvatiti u smislu političara, već samo drugačije mišljenje i kritike koje sada nema u mejnstrim medijima”, kaže Crtin sagovornik.

Sa kontrolom državnih institucija od strane SNS-a, metode koje se koriste za kontrolu medija dobile su na raznovrsnosti i sofisticiranosti. Kao jedan od najčešće korišćenih i najefikasnijih metoda za kontrolu medija prepoznato je finansiranje, ali takođe i vlasništvo nad medijima u Srbiji. Dodatno, u izveštaju se napominje da odbijanje funkcionera establišmenta da se pojave u politički „nepodobnim“ i „neposlušnim“ medijima predstavljaju jedan od primera političkog pritiska na medije.

„Konačni ishod ’začaranog kruga’ u koji su uhvaćeni mediji u Srbiji utire dalji put nedemokratskom društvu. S jedne strane, takvo društvo stvara uplašene i poslušne građane nesposobne da kritički pristupe medijskim sadržajima, zbog čega se njima lako manipuliše. S druge strane, ovo društvo vode moćni pojedinci koji zloupotrebljavaju institucije da bi ostvarili svoje lične interese ili interese političke grupe kojoj pripadaju“ kaže jedan od sagovornika Crte.

Uticaj ovolikog upliva političke i državne kontrole u medijsku sferu predstavlja ne samo kršenje prava na informisanost i izražavanje građana, već utiče i na stepen ocene slobode izbora u samoj državi. Ocena da li su izbori fer i pošteni se ne meri samo procenom stanja u medijima tokom predizborne kampanje, već kontekstom u državi i uslovima koji postoje u periodu pred izbore.

I pored napora evroparlamentaraca posredovanjem u međustranačkom dijalogu koji je bio značajno hvaljen kao jedna od uspešnijih inicijativa, stanje se dugoročno nije poboljšalo, već se dogodila potpuno obrnuta situacija. Dakle, bez političke volje i konsenzusa medijsko polje u Srbiji neče dostići zadovoljavajući nivo autonomije, niti će se klima na medijskom tržištu promeniti na bolje.