Koliko košta zabrana trgovanja akcijama Telekoma

Svaki put kada se saopšti da je Srbija napredovala na nekoj od (belo)svetskih listi napravljenih prema uslovima poslovanja, ovdašnji građanin se uštine za obraz.

I pitaju se nije li to ona ista država koja ne poštuje sopstveni Ustav koji bi, između ostalog, trebalo da jemči vlasnička prava i slobodu raspolaganja imovinom. O tome može da posvedoči gotovo pet miliona građana Srbije, te bivših i sadašnjih radnika nacionalne telekomunikacione kompanije, koji više od pet godina, samo formalno, poseduju delić vlasništva te kompanije. Mogućnost da te vlasničke papire prodaju, ili eventualno dokupe, isključena je voljom dominantnog akcionara (države) i svedena je na polulegalne transakcije koje se odvijaju na sivom tržištu posredstvom ugovora o poklonu. Iako je procenjena vrednost „zamrznute“ imovine pozamašna (između 250 i 300 miliona evra), negativne posledice su kudikamo veće, a tiču se pre svega signala koje šalje ovdašnji investicioni ambijent. Jednak tretman tržišnih igrača predstavlja osnovu svakog uređenog privrednog sistema, dok uzurpacija prava najslabijih učesnika vodi njegovoj totalnoj destrukciji. Tako, ovde, s jedne strane nemoćni manjinski akcionari Telekoma ne mogu ni da raspolažu akcijama koje im je država dodelila, dok s druge strane svetske korporacije uživaju blagonaklonost prilikom podele subvencija uz više nego upitne ukupne efekte. Višegodišnja doslednost u sprovođenju ovakve ekonomske politike „namnožila“ je povlašćene tržišne učesnike, obeshrabrujući neprotežirane investitore koji zahtevaju samo jasna pravila i podjednak tretman.

Odlukom da ne listira Telekom na berzanskom tržištu, što bi sa sobom nosilo i kvartalno objavljivanje finansijskih izveštaja, te svih bitnih poslovnih događaja, država jasno poručuje koliko joj je stalo do transparentnosti u poslovanju preduzeća u kojima vodi glavnu reč. Kako samo listiranje kompanije ne podrazumeva obavezu prodaje vlasničkog udela (bilo da je u pitanju država ili neki drugi akcionar), jasno je da je kvaka u povećanoj dostupnosti informacija o poslovanju, tako uobičajenoj u svakoj normalnoj tržišnoj privredi. Ovo nam štošta govori i o izgledima drugih državnih preduzeća o čijem poslovanju, verovatno, još dugo nećemo moći da sudimo, koliko god punjenjem budžeta učestvovali u pokrivanju sopstvenih gubitaka.

Nelistiranjem Telekoma država direktno podriva i razvoj tržišta kapitala koje bi moglo da potpomogne jeftinije finansiranje privrede i omogući brže stope ekonomskog rasta. Kotiranje na berzi svih većih državnih sistema privuklo bi značajan broj profesionalnih portfeljnih investitora čije bi iskustvo moglo biti od višestruke pomoći u povećanju efikasnosti ovih kompanija. Kontrola velikih sistema preko berze, makar država zadržala većinsko vlasništvo, vodila bi nesumnjivo njihovim boljim poslovnim rezultatima i manjem opterećenju budžeta. Eventualno listiranje Telekoma, za koje su se tehnički uslovi stekli još u leto 2012. godine, i koje godinama zavisi od puke političke volje, momentalno bi eliminisalo sivo tržište ovih akcija na kojem nije sigurno da li su veći gubitnici kupci ili prodavci, koji u želji da se dočepaju „crkavice“ za popunjavanje kućnog budžeta pristaju na bilo koju cenu, dok bi ove prve sama mističnost kupovine mogla da motiviše na plaćanje nerealno visokih iznosa.

Na kraju, podsećanja radi, ova kompanija je bila deo paketa akcija besplatno podeljenih građanima, poznatog po nerealnim obećanjima političara da će dostići vrednost od 1.000 evra. Ako je tu političku igru bilo lako prozreti, malo ko je mogao pretpostaviti da će ovo „stakleno zvono“ nad Telekomom toliko dugo potrajati. Deo ove priče bila je i farmaceutska kompanija Galenika čije je višegodišnje držanje mimo očiju javnosti i tržišta koštalo građane ove zemlje nekoliko stotina miliona evra. Tek toliko da se posle ne kaže da nije bilo pokazne vežbe i to izravno u našem dvorištu.

Autor je iz brokerske kuće Momentum Securities (DANAS)