Čemu parlament?
Čemu parlament?
Čemu parlament?13Piše: Aleksej Kišjuhas13. decembra 2020. 08.31
Ovo pitanje je na umu i na tastaturama pod prstima mnogim građanima Srbije.
Posebno nakon što je skupština naše Republike (p)ostala poligon za vežbanje pucanja i gađanja po odsutnoj opoziciji, nezavisnim medijima, popularnim glumcima i ostalim himerama koje misle drugačije od partijske većine.
Umesto da raspravlja, unapređuje i usvaja zakone, Skupština je pretvorena u unisoni stranački hram, ružičastu Zadrugu ili udvoričko svetilište poltrona, skutonoša i podrepaka, gde se ritualno zaklinje na vernost predsedniku, a ne građanima. I zato čemu ta skupštinska gužva, ako toliko upadljivo liči na još jedan mesni odbor vladajuće partije?
Pa, isto pitanje postavljali su i Vladimir Iljič Lenjin i Adolf Hitler.
Za prvog, parlamente je valjalo zameniti vlašću jedne partije kao najbolje refleksije interesa jedne društvene klase.
Za drugog, vlašću jednog čoveka ili vođe kao najboljeg izraza duha jednog naroda.
Danas znamo da ovo nije ispalo dobro, ali pitanje ostaje – čemu parlament?
U potrazi za odgovorom, zgodno je vratiti se još dalje u istoriju, u doba velikih geografskih otkrića.
Naime, osvajanje i kolonizacija Južne i Severne Amerike predstavljali su i jedan od najvećih prirodnih eksperimenata u ljudskoj istoriji.
I sad, kao u društvenoj laboratoriji ili sociološkoj kuhinji, prvo uzmimo dve zapadne kulture – britansku i špansku.
Drugo, izvezimo njih i njihove institucije u Novi svet, i nametnimo ih drugim ljudima. Britansku na sever, a špansku na jug.
Treće, vratimo se par vekova kasnije, i proverimo koja su to društva postala bogatija, uspešnija i srećnija.
Rezultat?
Neuporedivo bolje su prošle Sjedinjene Države i Kanada, u poređenju sa npr. Meksikom, Bolivijom ili Kolumbijom.
Sve do nedavno, Latinska Amerika je upadljivo daleko zaostajala za onom anglosaksonskom.
Zašto?
Ne radi se ni o klimi ni o zemljištu, jer plodnih ravnica ima i na severu i na jugu Amerike.
Prirodnih resursa poput nafte i zlata takođe.
Uostalom, veličanstvene civilizacije Asteka, Inka i Maja bile su na prostoru današnje Latinske Amerike, a ne današnje Kanade.
Nije ni Špansko carstvo u 16. veku zaostajalo za Britanskim – i Španci (i Portugalci) imali su razvijenu globalnu trgovinu, univerzitete, tehnologiju i nauku.
Sa kolonizacijom Amerika započeli su i ranije od Engleza.
Zatim, ropstvo je bilo podjednako intenzivno i brutalno i u Severnoj i u Južnoj Americi, baš kao i zločini prema starosedeocima.
Svaka čast Veberu, pa o teološkim razlikama između katoličanstva i protestantizma možemo sholastičariti do zauvek.
Ali su španski pustolovi, trgovci, bogataši i pljačkaši u realnosti bili podjednako preduzetni i motivisani profitom kao i njihovi parnjaci sa Britanskih ostrva.
Najzad, jeste bilo kriminalnog uticaja severnoameričke politike na države, vlade i otvorene vene Južne Amerike. Ali tek u 20. veku, kad su razlike u društvenom razvoju Severa i Juga već bile goleme.
U čemu je onda kvaka?
Osnovna razlika (pro)nalazi se u jednoj hrabroj – ideji.
I koju kolonisti sa Britanskih ostrva (ali ne i oni sa Pirinejskog poluostrva) tada donose u Novi svet.
U pitanju je ideja o tome da ljudi treba da upravljaju samima sobom.
Ona se popularno naziva demokratijom.
Ali njena moderna suština uopšte nije u banalnoj vladavini većine sa nekakvih izbora.
Već je u instituciji predstavničkog doma ili – parlamenta.
Ovo je u Dve rasprave o vladi (1689) ponajbolje izrazio Englez, Džon Lok, kad je otkrio da zasebna zakonodavna vlast ili parlament predstavlja onu najbolju osnovu za udruživanje ljudi u političku zajednicu.
Kao i za odbranu i zaštitu građana od samovolje vladara, ratobornih despota, tj. od izvršne vlasti. Suština demokratije zato i počiva u vladavini onog predstavničkog, a ne biračkog tela.
Dakle, u vladavini prava i u činjenici sa skupština ili parlament kontrolišu (izvršnu) vlast.
Lokova filozofija i politička teorija nije ostala zakopana u knjigama, već je i ostvarena u istoriji i društvenoj praksi.
Na primer, u engleskoj Slavnoj revoluciji iz 1688, a koja se i dogodila zato što je kralj Džejms II ukinuo parlament i počeo da vlada dekretima.
Englezi su ga svrgnuli i za novog vladara instalirali čoveka iz inostranstva (Vilijama Oranskog iz Holandije). Ali su vlast zapravo, i dalekovido, predali u ruke parlamentu.
Dakle, čitavo stoleće pre Francuske revolucije, na Britanskim ostrvima udareni su temelji parlamentarne demokratije, doneta je Povelja o pravima (1689), i više nijedan britanski monarh nikad nije imao apsolutnu moć.
A ono stvarno ogledno polje za praksu, vrednosti i institucije parlamentarizma – bile su upravo britanske kolonije u Americi.
U početku, delovalo je da su španski konkvistadori, a ne engleski puritanci, bili oni migranti ili došljaci koji su uboli kolonijalnu premiju.
Mikrobima, puškama i čelikom pokorili su moćne i bogate civilizacije, te otkrili i poharali nepojamne količine zlata i srebra.
Godine 1692. Meksiko Siti je brojao 100 hiljada ljudi, dok je u Bostonu boravilo njih jedva 6.000.
Španci su u Novom svetu osnovali i 25 univerziteta, a onaj u Santo Domingu je i stotinu godina stariji od Harvarda.
Podizane su raskošne katedrale i jezuitske škole, cvetalo je izučavanje kartografije i metalurgije, usvajana ishrana kaloričnim novotarijama poput paprika, kukuruza i krompira.
Bio je to stvarni El Dorado u svemu osim u – političkim institucijama.
Španci, naime, nisu poznavali niti su marili za instituciju parlamenta ili predstavničke demokratije.
U ovim kolonijama, gvozdenom pesnicom iz hacijendi, vladala je mala i prebogata elita krupnih zemljoposednika.
Bila je to vlast lokalnih i feudalnih moćnika, odnosno autokrata i čvrstorukaša kao gospodara rata, života i smrti.
S druge strane, britanske kolonije u Severnoj Americi doslovno su bujale od parlamenata, lokalnih skupština, raznih zborova, skupova i veća građana, te kongregacija i mesnih zajednica. Guvernere kolonija jeste postavljala britanska Kruna, ali je kolonistima prepušteno da sami i odozdo organizuju svoje predstavničke samouprave.
Prvi britanski kolonisti u Ameriku stižu 1607, a skupština kolonije Virdžinija okupila se već 1619. godine.
Do 1640. formirano je još osam ovakvih parlamenata, u Masačusetsu, Merilendu, Konektikatu, Plimutu, Nju Hejvenu itd.
A ništa slično nije postojalo u celoj Latinskoj Americi. Uzgred, kad su britanski kolonisti pristigli u današnju Južnu Karolinu 1670, sa sobom su doneli i – Ustav.
Jedan od autora ovog Ustava bio je Džon Lok lično.
Najzad, i samu američku nezavisnost 1776. izglasali su predstavnici građana, a ne revolucionarne hajdučije.
Bilo je to na kongresu sačinjenom od čak 343 delegata iz 13 britanskih kolonija.
Lokove doktrine imale su svoj najveći i direktni uticaj upravo na Džefersona, Hamiltona, Medisona i druge osnivače Sjedinjenih Država.
Zato je američki Kongres i danas parlament koji lokovski kontroliše američku izvršnu vlast (predsednika) čvrsto, tvrdo i nezavisno kao verovatno nijedan drugi parlament na planeti Zemlji.
Dok se države Latinske Amerike mahom i dalje guše pod čizmom lokalnih moćnika i sistemom tzv. kaudiljizma i klijentelizma.
Ili kao u nekakvom Brusu i Lučanima.
Dakle, Evropljani su američkim starosedeocima zaista doneli jedino mikrobe, genocid i alkohol. Ali su, samima sebi, Englezi i Španci doneli sasvim različite sisteme vladavine ili političke institucije.
A one su te koje su odredile pravac razvoja ovih društava, i to vekovima nakon sticanja nezavisnosti od britanske i španske krune.
Valja se prisetiti ovog neobičnog društvenog eksperimenta kad se i danas pitamo čemu uopšte parlament.
Da je navigatorski slučaj hteo drugačije, možda bi Nova Engleska bila u današnjem Meksiku, a Nova Španija u današnjem Masačusetsu.
Španci bi u Severnoj Americi stvorili svoje Estados Unidos, a Britanci na jugu svoje United States of Columbia.
Radi se jedino o tome kako bi ih politički organizovali.
Naravno da su ovakvi eksperimenti i mentalne akrobatike daleko od savršenih.
I da su novonastala društva mnogo raznovrsnija, složenija, i da ih ne određuju samo njihove političke institucije.
Ali ne zaboravimo i sledeće.
Doktrine Džona Loka o podeli i kontroli vlasti, ili iz udžbenika sa Filozofskog i Pravnog fakulteta, nisu nekakva apstraktna filozofija.
Već krajnje praktična stvarnost, realna istorija, kao i budućnost.
Ključna razlika u društvenim ishodima između one britanske i iberijske Amerike nije bila u prirodnim bogatstvima, klimi i geografiji, u religiji i kulturi, već u politici i političkim institucijama.
I zato, ukoliko Aleksandar Vučić zaista želi svoje mesto u istoriji, valjalo bi da neguje Skupštinu koja će odistinski kontrolisati Vladu i vlast, a ne skup aplaudirajućih ulizica i poltrona.
Izgradnja auto-puteva je okej, ali je izgradnja predstavničke demokratije još značajnija za budućnost i blagostanje nekog društva.
I možda nikada nećemo postati (Severna) Amerika, ali možemo da pokušamo?
Komentari (13)
* Sva polja su obaveznaSlanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.
Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.
- Dobrica CBriljantan intelektualac,postavlja nove standarde na srpskoj kolumna sceni.Elokventan,koncizan,“monstruozno“ obrazovan,sazreo polako izlazi iz svoje,neki bi rekli „autosovinisticke“ i defetisticke faze,i ulazu u jednu kriticki konstruktivnu.Iskreno se nadam da ce uskoro na nekoj adekvatnoj drzavnoj funkciji,moci da primenjuje svoje znanje u korist svih gradjana Srbije.Odgovori
- SmorkeAko se pod “monstruoznom“ obrazovanošću podrazumeva držanje wikipedije u malom prstu, i ako je nešto po definiciji dobro, hajde da se svi wiki-čipujemo i postanemo prepametni. Plašim se samo da javne funkcije podrazemevaju mudrost a ona ne dolazi samo iz puke obaveštenosti i spretnosti da se ona pretoči u tekst.
Koliko je zapadna demokratija, slavljena u ovom tekstu, hvale vredna može da se uveri svako ko nije zaslepljen neo-liberalizmom a ko ovih dana prati događaje oko američkih izbora gde nema ni d od demokratije. Samo goli interes koruptivnih političara i medijskih giganata. Zapadna demokratija je nesumljivo najbolji model društvenog uređenja kada je “on its best“ , ali su takvi trenuci retki. U realnim uslovima ima posrtanja i padova, nepravde i odsustva empatije, i neprestane borbe da se preživi, kao u ostalom. Upoređivati naš sistem sa zapadnim modelom demokratije jednostavno nema smisla jer je naš sistem neuporediv sa ničim na ovoj planeti, a to je potpuno druga priča.Odgovori- MikiU „našem“ sistemu je najčešće u upotrebi princip: „Mož da bidne a ne mora da znači“. To je, ujedno, osnovni razlog što je „naš sistem neuporediv sa ničim na ovoj planeti“, kako to mudro zaključujete.Odgovori
- AldebaranSve zavisi kako gledaš na stvari, ona stara priča da li smatraš da je čaša do pola prazna ili do pola puna.
Pratim „događaje oko američkih izbora“ i sasvim suprotno od tebe, lepo vidim da tu ima ne samo „d“ od demokratije i organizovane države, nego i mnogo više. Na primer, za naše prilke potpuno nepojmljivo, zadivljen sma činjenicom da visoki državni činovnici – i to iz Republikanske stranke! – sprovode zakon, a ne Trampovu (samo)volju. Tramp može da priča šta god hoće, to je njegovo suvereno pravo., koje mu niko ne osporava, ali ako traži da se primeni zakon, onda mora da pruži dokaze za svoje tvrdnje. A dosad nije pružio nikakve verodostojne dokaze o prevari i krađi nego samo priču „ja sam pobedio jer je nemoguće da sam izgubio“.
I neverovatno, lokalni guverneri, sudije, tužioci i ostali, čak i kad su iz Republikanske stranke, ladno ga kuliraju! Naučna fantastika za nas, koji sno navikli (a za mnoge je čak i „normalno“) da za naše sudije i tužioce jedini zakon bude Vučićeva (samo)volja!
Niko nije nikad tvrdio da je zapadna demokratija savršen i najbolji sistem i svakako stoji da zapadna demokratija ima veoma mnogo mana i problema. To ljudska tvorevina, a ništa što je čovek napravio nije savršeno. Ali stoji i to da je za slobodu i blagostanje pojedinca zapadna demokratija još najmanje loš sistem od svih ostalih sistema koje je čovek smislio i isprobao tokom svoje istorije!Odgovori - DuškaPrvi put kolumnista piše realnije jer ubacuje u odbranu zapadne demokratije dobrobit za sopstvene ljude, na račun nekih drugih. Što je naravno sebičnost i nedostatak empatije. Ali ni u drugim sistemima nisu ljudi prepuni empatije za druge, a plus sistem nije dobar za sopstveni narod. Pitanje je samo šta mi u stvari hoćemo, a i ti isto možda treba da napišeš na neki papir, šta ti u stvari hoćeš, kako zamišljaš Srbiju. Realno naravno, bez mašte o savrešenoj zemlji pravde, poštenja i nesebičnosti.Odgovori
- KaramitaSmorke,
Sam činjenica da sudovi, u kojima većinom sede republikanci, odbijaju Trampa zbog nedostatka dokaza, govori da ste promašili ceo fudbal.
I govori da tamo jeste demokratija, jer su sudije na prvom mestu sudije, profesionalci, a ne partijski ostrašćeni navijači. Izgleda da vi na demokratiju gledate i merite je srpskim aršinima.Odgovori
- SmorkeAko se pod “monstruoznom“ obrazovanošću podrazumeva držanje wikipedije u malom prstu, i ako je nešto po definiciji dobro, hajde da se svi wiki-čipujemo i postanemo prepametni. Plašim se samo da javne funkcije podrazemevaju mudrost a ona ne dolazi samo iz puke obaveštenosti i spretnosti da se ona pretoči u tekst.
- Gradjanin SrbijeBravo Aleksej. Na nasu zalost parlamentarna demokratija ne postoji u Srbiji vec jednopartijski neoradikalni brlog, napravljen od ogromnog broja politickih poltrona i oportunistickih ulizica. Tesko bi to razumeo John Locke koga pominjes.Odgovori
- ristanu prilog tekstu prochitati ;uvod u pravo; pr.dr.radomira lukicca 12 izdanje,defeniciju-drzzavni udar-sve cce nam biti jasno,ali necce pravnicima koji mudro ccute ,a svoju profesiju su sveli na nanizze grane.Odgovori
- DonekleDobro, ali sasvim nepotpuno. Parlamentarna demokratija je neophodna, ali i trzisna privreda, potpuno slobodni i nezavisni mediji, solidan stepen privrednog razvoja, pravna i politicka tradicija, solidan nivo prosecnog obrazovanja, smenjivost vlasti.
Postoje relativno slobodni parlamenti bez smisla (u delu istocne Azije, centralnoj Aziji, Africi, juznoj Americi, Rusiji, Belorusiji, Srbiji). Postoje veoma uspesne, bogate i razvijene drzave sa slabom ili nikakvom parlamentarnom tradicijom (Nemacka, Japan, Koreja – da, sada ih imaju, ali su i pre toga bili uspesni), a danas i Kina, Singapur, Tajvan. Dalje, demokratski sistemi nekad proizvedu i Hitlera. Ili danas Merkel (16 godina jednoumlja i paralize demokratije) ili Klintonove ili Busove ili Blera (agresivni ratovi sa milionima mrtvih i trajnim stetnim posledicama na Bliskom istoku).
Danasnji demokratski izabrani parlamenti jednoglasno potvdjuju odluke o ogranicavanju slobode, policijskom casu, karantinu za zdrave, zatvaranju privrede, enormnom zaduzivanju, siromasenju stanovnistva….a sve zbog Kovida. Sto nije slucaj u Japanu, Koreji, Tajvanu, Tajlandu ili Indiji. Zanimljiv obrt…..Odgovori - +MAKSIMOdličan tekst!
Na žalost, ovde teorija nema nikakvu ulogu. Ugušeni smo poltronstvom i polako se mirimo stizanjem na dno…Odgovori- Don GiovanniPoltronstvo, ulizištvo i Kult Nepogrešivog Vođe su sasvim normalan sistem „vrednosti“ u patrijarhalnom društvu koje kao jednu od glavnih vrlina njegovog pripadnika vidi slepu poslušnost prema „autoritetima“ i smatra da su „narod“, „sabornost“ i „jedinstvo“ važniji od pojedinca, koji je potpuno nebitan i potrošna roba.
U takvom društvu pojedinac vrlo brzo shvati da mu je poltronstvo i ulizištvo prema tekućem neprikosnovenom Vođi jedna od najbržih prečica ka ličnom uspehu, šta god to bilo.
Tako sasvim normalno i zakonomerno dobijamo „parlament“ u kojem šta god da je formalna tema sednice, od donošenja propisa o veterinarskoj zaštiti, do usvajanja budžeta za sledeću godinu, dnevni red uvek ima samo dve tačke (redosled je proizvoljan):
1. Klicanje i hvalospevi Vođi.
2. Pljuvanje i vređanje svih koji nisu „naši“, što znači koji su „nepijatelji“ Vođe.
Zato je na poslednjoj sednici o usvajanju budžeta onaj mladi (i već neopisivo ljigavi) SNS junoša završio svoje „izlaganje“ klicanjem „živeo AV!“. Zna on vrlo dobro da to nema nikakve veze sa budžetom, ali odlično će doći za njegov dalji napredak u karijeri ulizice.Odgovori
- Don GiovanniPoltronstvo, ulizištvo i Kult Nepogrešivog Vođe su sasvim normalan sistem „vrednosti“ u patrijarhalnom društvu koje kao jednu od glavnih vrlina njegovog pripadnika vidi slepu poslušnost prema „autoritetima“ i smatra da su „narod“, „sabornost“ i „jedinstvo“ važniji od pojedinca, koji je potpuno nebitan i potrošna roba.
- DejanMeni je ovaj čovek dragulj našeg društva, a njegove kolumne jedna od najpametnijih stvari koje pročitam svake sedmice.Odgovori
- zoran stokićHobs: „svet nema konačni smisao niti svrhu“… Da li ćemo u takvom svetu preživeti? Zavisi od našeg izbora – normi i vrednosti koji sami stvorimo. Liberalne kulturne matrice engleskog društva, koje su permanento, počev od „Magna Charta“ (1215.), bile otvorene prema novim saznanjima, novim pretpostavkama i novim rešenjima – prve plodove su počele da rađaju oko 1688. 1687. se pojavila nova naučna Njutnova paradigma u prirodnim naukama, te Lokova prekretnica u teoriji saznanja , sve to zajedno bila je baza za industrisku revoluciju… „Znanje“(sigurno) – može postojati samo u matematici – sve ostalo u društvu podleže empirijskom – „prosuđivanju“ – stalno moramo prosuđivati šta je istinito a šta lažno čak i onda kada nema „odlučujuće evidencije u dokazima“. U svim delatnostima društva zahteva se što više nadmetanja između „pretpostavki“, hipoteza, i što više strogih provera. A sukobljene hi¬poteze traže zastupnike: branioce, porotu, čak i publiku. Da bi dobro obavljali svoj posao, ti njihovi lični zastupnici moraju da budu orga¬ni¬zo¬vani u ustanove, koje treba da budu zaštićene zakonom. Napredak veoma mnogo zavisi od političkih činilaca: od politič-kih ustanova koje obezbeđuju slobodu mišljenja.Odgovori
današnje kolumne
Ivan DžidićObljetnica i Dan
Aleksej KišjuhasČemu parlament?
