Србија сада није зависна од увоза струје, али ће бити
Швајцарска, која је потпуно енергетски зависна од увоза енергената из Либије, Русије, Казахстана, Нигерије и Азербејџана, планира да до 2050. године постане независна. Швајцарци су се тим поводом ових дана на референдуму изјашњавали о контрoверзном закону о енергији, према којем би ова земља могла да напусти нуклеарну енергију и почне да промовише обновљиве изворе.
Тако би смањила потрошњу енергије по становнику за 43 одсто до 2035. године, а основни разлог за то је, како преносе медији, да новац остане у Швајцарској.
Може ли Србија да буде енергетски независна, бар када је реч о електричној енергији? Било да је реч о струји произведеној из термо и хидро електрана, или пак обновљивих извора енергије, за које грађани Србије последњих година плаћају посебну надокнаду уз сваки рачун за струју.
Ако се погледа Стратегија развоја енергетике од 2017. до 2023, коју је усвојило Министарство енергетике, може се видети да је предвиђено да се укупна производња електричне енергије из ветропаркова, термоелектране-топлане „Панчево” и новог блока Бе3 у Термоелектрани „Костолац Бе” повећа за 4.675 милијарди киловат-часова. То би покрило потрошњу за око 175.000 домаћинстава у Србији, која месечно троше око 450 киловата струје. ЕПС је прошле године произвео 36 милијарди киловата струје. Овим повећањем, како је наведено у стратегији, успешно би се заменила струја из производних капацитета који се повлаче из погона због завршетка њиховог експлоатационог века.
Међу пројектима који би требало дугорочно да обезбеде сигурно снабдевање струјом јесте и изградња новог блока у ТЕ „Костолац Бе3”, снаге 350 мегавата, који ће допринети унапређењу енергетске стабилности у земљи.
Пројекат обухвата и проширење површинског копа „Дрмно”, односно повећање производње угља са девет на 12 милиона тона годишње.
Очекује се и повећање производње у ТЕ „Никола Тесла”, упркос томе што блокови А1 и А2 долазе до краја експлоатационог века. Прве анализе показују да би најекономичније решење било обнова ова два блока.
Стратегија предвиђа и улагање у хидроелектране „Велика Морава” и „Западна Морава”, „Средња Дрина” и „Ђердап 3”.
Др Слободан Ружић, бивши помоћник министра енергетике, каже да смо ми тренутно, кад је реч о струји, скоро увозно независни.
– Баланс између увозa и извоза је успостављен. ЕПС је зими увозио струју, али је зато лети извозио, па можемо рећи да дисбаланса нема. Међутим, мале су шансе да тако остане и у будућности, уз све планове и стратегије развоја енергетике – каже он.
– Од свих наведених пројеката известан је ТЕНТ Бе3. Тамо је неопходно бар заменити старе агрегате новим. И он за производњу струје користи домаћи угаљ, кога у перспективи има за 20 до 30 година. Али шта после? – пита Ружић. Тим пре, додаје, што се две трећине укупне српске производње струје заснивају управо на угљу.
Када је реч о хидропотенцијалу, Србија нема могућности да постане енергетски независна, јер су сви већи капацитети већ искоришћени. Исто је и кад је реч о Дрини и Дунаву.
– На Дрини смо већ искористили највећи део потенцијала, тако да ће у следећој подели карата на потенцијал Дрине у већој мери моћи да рачунају Република Српска и БиХ – каже Ружић.
Када је реч о потенцијалима Мораве, тај пројекат има сврхе само уз још неки енергетски пројекат.
На питање шта је с „Ђердапом 3”, о којем се говорило деведесетих, Ружићу није јасно зашто тада нико није рекао да је реч о реверзибилној електрани и да ту нема производње струје. „Ђердапом” бисмо само покривали мањак струје. Ако већ неко прави дугорочне планове развоја енергетике, вредније би било решити проблем „Бистрице”, која би такође била реверзибилна, али много исплативија од „Ђердапа”.
– Што време буде више пролазило, енергетски ћемо све више постајати зависни и од увоза струје, јер се угаљ троши. Због тога се много озбиљније мора приступити улагању у обновљиве изворе енергије. Добро је што се изградња великог броја ветропаркова нашла на листи приоритета нове стратегије развоја енергетике у наредних шест година – закључује наш саговорник. (Politika)