Specijalni odnosi ili specijalni efekti? Nakon nedavnog samita „Jedan pojas – jedan put“ u glavnom gradu Kine, kao najvažniji istaknut je (ili je nametnut) utisak o „specijalnim odnosima“ između Kine i Srbije. Imati specijalni status u odnosima sa tako velikom i brzo napredujućom zemljom nekako samo po sebi izgleda kao vrlo povoljna stvar, nešto što se samo poželeti može. Često je zbilja tako, ali ne treba zaboraviti da „poseban tretman“ može imati i negativno značenje.

S tim u vezi, kada bi se malo realnije sagledali efekti boravka naše političke delegacije na čelu sa premijerom Vučićem u Pekingu, pre nego o nekakvom trijumfu, pa i uspehu, moglo bi se govoriti, ako ne baš o fijasku, onda o izneverenim nadama svakako.

Jer, ključne stvari nisu rešene. Pre svega, naravno, to važi za RTB Bor gde uprkos silnim molbama našeg premijera (i, uzgred, izjavi kineskog ambasadora u Beogradu, pre više od pola godine, da jedna kineska kompanija „intenzivno pregovara o preuzimanju“ RTB-a) nije potpisan čak ni neki neobavezujući papir. Isto važi i za Galeniku, pa i za avio-vezu sa Pekingom (ili Šangajem svejedno), koju je Vučić pod oznakom „uskoro“ najavio još u julu prošle godine (posebno se pohvalivši da će je Beograd imati pre Zagreba).

Potpisano je, naravno, kao što je to inače običaj kada je Kina u pitanju (prošlog juna, kada je u Beogradu boravio kineski predsednik Si Đinping, potpisano ih je 22) sijaset memoranduma i pisama o dobrim namerama: industrijski park (kod Pupinovog mosta), izgradnja kanalizacione mreže i fabrike za preradu otpadnih voda u Beogradu, izgradnja toplovoda od Obrenovca do našeg glavnog grada, podizanje golf terena, sređivanje hotela Jugoslavija, saradnja u oblasti informaciono-komunikacionih tehnologija, 1.000 stipendija (u 10 godina) za naše studente itd. Uvozićemo, dakle, visoke tehnologije, a izvoziti, kako je nakon potpisivanja „Memoranduma o utvrđivanju akcionog plana za trgovinu i investicije u poljoprivredi“ rekao premijer Vučić, u „neograničenim količinama jagnjetinu, suve šljive, kukuruz i rezance od repe“. (O kinesko-srpskoj trgovinskoj saradnji pogledati tekst Svilen konac ili svilen gajtan, 21.06.2016.)

Tamo gde je najviše urađeno, ili je to bar privuklo najveću pažnju, u infrastrukturi, najkonkretniji je ugovor o zajmu (sa Eksim bankom) za izgradnju (brze) pruge od Beograda do Stare Pazove, vredan oko 300 miliona dolara, o čijoj je izgradnji potpisan ugovor novembra prošle godine u Rigi. Kada je reč o jednom drugom „komercijalnom ugovoru“, takođe potpisanom u glavnom gradu Letonije, koji se odnosi na izgradnju dela obilaznice oko Beograda (Ostružnica-Bubanj potok), u Pekingu je Srbija samo „dobila potvrdu da će se ubrzati procedura kako bi se uskoro potpisao komercijalni ugovor i počeli radovi na obilaznici oko Beograda“. Da li je potvrda pismena ili usmena – nije rečeno.

Ali su kineski partneri „stavili nogu u vrata“ kada je reč o novom zaduživanju Srbije. Radi se o 3,2 milijarde evra kredita: 700 miliona za prugu od Novog Sada do Subotice, 400 miliona za autoput Novi Sad-Ruma (sa tunelom kroz Frušku goru) i dve milijarde i 100 miliona evra za Koridor 11, od Požege do Boljara na granici sa Crnom Gorom.

„Kako to rade Kinezi“ možda najbolje ilustruje Koridor 11. Naime, još 2013. godine tadašnji ministar građevinarstva Velimir Ilić je rekao da će se taj put, s obzirom da je država prezadužena, graditi putem koncesije, najavio veliku zainteresovanost arapskih zemalja i Kine i naglasio da je ova potonja već poslala zahtev da dobije koncesiju za dve deonice, među njima i Surčin-Obrenovac. Naredne godine Srbija je raspisala tender na koji su se javile dve kineske kompanije. Potom je raspisala i tender za koncesionog savetnika, jer procedura nalaže da o tome ne odlučuje Vlada nego nezavisno (objektivno i stručno) telo. Ali, 2015. godine Kina je objavila da odustaje od koncesije. Prošle godine u junu Vlada je sa kineskim partnerima potpisala ugovor kojim se izgradnja puta poverava kineskim kompanijama. Naše, po istom tom ugovoru, imaju pravo najviše na polovinu (tačnije 49 odsto) vrednosti celog posla. Posle pet meseci potpisan je i ugovor sa kineskim bankama vredan 208 miliona evra, koje će finansirati izgradnju. U martu ove godine, posle četiri godine peripetija, izgradnja trase duge tačno 17,6 kilometara konačno, i svečano, počinje.

Stručnjaci se, međutim, čude: 200 miliona za 17 km preko ravnog Srema? Kilometar auto puta kroz Vojvodinu, piše u jednoj publikaciji o Koridoru 10 koju je izdalo Ministarstvo saobraćaja, košta između 1,5 i 2,5 miliona evra (kroz Grdeličku klisuru između 10 i 15 miliona). Dobro, neka bude i pet, to je opet 75 miliona evra. A most? Most preko Save kod Ostružnice, dug dva kilometra košta oko 30 miliona evra. Mostovi na putu Surčin-Obrenovac, na Savi i Kolubari dugi su 1,7 kilometara. Dobro, neka koštaju duplo više od ostružničkog, pa je to 60 miliona. Neka bude i 75, više ne može. Da saberemo: 75 + 75 to je 150 miliona evra. A kredit je, kao što rekosmo, 208 miliona.

Ni to nije sve. Kineski krediti uopšte nisu jeftini. Za onaj (200 miliona evra) za most Zemun-Borča kamatna stopa je bila tri odsto, za put prema Čačku 2,5 odsto. Od Svetske banke je, pak, 2009. za Koridor 10 uzet kredit (275 miliona evra) s kamatom od 1,19 odsto, a novembra prošle godine još 35 miliona evra sa kamatom od 0,63 odsto. Nedavno je ministar Vujović objavio da je Srbija od Međunarodne banke za obnovu i razvoj dobila kredit (180 miliona evra) za podršku budžetu sa kamatnom stopom od 0,7 odsto.

Kad se, dakle, sve skupi – precenjeni troškovi izgradnje, visoka cena kredita, dominantno učešće kineskih kompanija u realizaciji ugovora – ispada da su kineski partneri na samo jednom poslu zaradili (bar?) onoliko koliko su (46 miliona evra) platili Železaru Smederevo (Udaja Železare Smederevo, 02.05.2016). Uključujući i 500 hektara plodne podunavske ravnice.

Ali, tako to valjda biva kada se sretnu pet hiljada godina na jednoj i pet godina na drugoj strani.

Peščanik.net, 20.05.2017.